Јасеновац је понор, он је бездан понора.
Јасеновац је дно бездана понора, он је дубоки пад човека и најдубља тачка пада човечанства.
Јасеновац је најстрашније мучилиште у историји човечанства, он је једини пакао на земљи од настанка света.
Јасеновац је дело кривог схватања, он је дело мржње.
Јасеновац је дело зла, он је дело лажног живота.
Јасеновац је дело мрака, он је дело нечисте крви.
Јасеновац је дело сатане, он је сами пакао.
Пакао је зато јер нема бола, муке и патње које у њему није искусио човек.
Пакао је зато што се у њему губи све оно људско и човек постаје само број.
Пакао је зато што се у њему не живи већ се само тешко умире.
Јасеновац је биолошко тамањивање једног народа.
Постоји моменат када и сам сатана у злу својим кољачима каже "доста, не претеруј", а у Јасеновцу то никад није рекао.
У пространој низини мочварног краја Лоњског поља, којим протиче Сава а улива се Уна, на 3км² великом имању богатог Србина Озрена Бачића никао је пакао звани Јасеновац.
Озрену је све одузето а он је одведен у непознатом правцу.
Његово имање је ограђено бодљикавом жицом високом 2.5м а затим зидом високим 3м.
Крај његовог имања је пролазио пут Јасеновац-Новска, а крај њега железнички колосек водио је до врата овог пакла.
Озренова приземница је преуређена и у њу су се уселили усташки часници, а у другу једноспратницу ушло је усташко заповједништво на челу са Максом Лубурићем.
Имање је подељено на IIIа, IIIб и IIIц одељке а његове разне шупе и помоћни објекти претворени су у фабричке просторије.
Скела коју је Озрен причврстио о јаку дебелу жицу изнад Саве, више није превозила храну за стоку, већ је возила Србе на ликвидацију у Градину.
Његовим имањем нису више ходали радници већ кољачи у црним униформама који су долазили највише из Херцеговине, затим Далмације, Босне, Лике и Славоније.
Најстрашнија мучења за која се кроз историју знало, ни из далека се не могу поредити са имањем Озрена Бачића.
"Дара из Јасеновца" није снимљена на Сави али и околина Сомбора је помогла да коначно видимо део ове наше црне историје и да нашој деци покажемо где се налази највећи српски град под земљом.
Ово није филм да коментаришемо омаж, ово је истина која је спојила небо и земљу, и хвала свима који су допринели да се ово дело сними.
Молимо Бога да се слични филмови и документарци наставе снимати, да се још прича уведе у уџбенике историје и да организујемо екскурзије до Јасеновца, свеједно смо тамо преко костију наших предака направили ауто-пут.
Ово је велики корак за српски народ, јер Српска академија наука и уметности од 2016. године није пустила изложбу о Јасеновцу, Динка Давидова.
Тако да су овим делом решене многе животне загонетке нашег народа.
Израелци су направили списак по имену и презимену 4 милиона својих жртава Другог светског рата, да би ми направили сличан списак страдалих у Јасеновцу, један човек би требао да пише 3 месеца без престанка.
Не треба нама оскар, треба нам сећање...
Истина је да у филму није приказано ни 1% онога што се тамо заиста дешавало, али и тих 1% било је довољно да многи остану без текста.
Просто је немогуће 4 године пакла угурати у 2 сата филма.
Тај филм би требао ићи у реалном времену и статисти би морали бити сви грађани Новог Сада, Ниша, Крагујевца и Панчева.
Оволико се Срба никад из Јасеновца није вратило, да је свако од њих преживео и изродио по само 2 потомка, данас би имали градове величине Суботице, Зрењанина, Чачка, Крушевца, Смедерева, Лесковца, Бањалуке, Бијељине, Приједора, Требиња, Подгорице, Никшића...
Филм тада за многе не би био подобан за гледање, јер то је једно од најстрашнијих места на свету где су се дешавале такве грозоте да би многи помислили да редитељ измишља, јер такво нешто просто није могуће ни замислити у данашњим оквирима.
5 замаха србосјеком, и неколико убистава ватреним оружјем не може ни изблиза показати страхоте логора, још ако знамо да онај ко је убијен метком имао је рајску смрт, већину је чекало шездесетак осталих начина за убијање.
Исто тако, Вукашин Мандрапа није убијен чекићем онако успут, већ је ножем сечен натенане јер се није одрекао вере српске, због чега је 1998. године унет у Именослов СПЦ као Свети мученик јасеновачки Вукашин.
Али и те две секунде које је добио у филму, покренуле су деценије ћутања.
Добра ствар је што се режисер Предраг Антонијевић у филму бавио искључиво сценама о којима су сведочиле саме усташе, тако да критичари неће моћи износити своје филмске теорије.
Сцену у којој Дара од мртвог логораша узима здјелицу објаснио је Љубо Милош на свом суђењу пред саму смрт вешањем.
Он је иначе и пуцао на логораше док се делила храна те је рекао како су у те здјелице, као што слика доле показује, кољачи 'ватали крв коју су пили пред свима а у томе је највише уживао Ројник Гашпаровић.
Сцена пред крај филма када Макс Лубурић држи говор десила се на свечаној вечери лета 1942. године приређеној на годишницу отварања логора и описана је у књизи Ђорђа Милиша "У мучилишту паклу Јасеновац", где овај преживели логораш пише:
"Макс је ретко долазио у сам логор, увек се крио у рупи, чешћи долазак би га могао одати а недолазак би га бацио у заборав.
Доласком би увек испољио своју моћ и тог дана ушао је у логор и одмах пуцао у чело човеку који га је непристојно поздравио, а није смио, јер је био број а не човек.
Када је пао мрак држао је говор и са осмехом рекао како су за годину дана овде у Јасеновцу поклали више Срба него ли Османлијско царство за 3 века у целој Европи.
А ван мрака је био највећа кукавица, бојао се као дете, бојао се погледа туђег а највише самог себе.
Плашио се своје сене тамо где није била окружена чуварима.
У црвеним чизмицама увек је негде журио али од себе није могао побећи.
Ето, такав вам је био Макс, или Максић како смо га ми звали."
Усташе су Озренову кућу и цели логор запалиле '45. године током повлачења а већ следеће су комунисти на истом темељу направили полицијску станицу.
Почетком рата деведесетих година овај објекат је поново дошао у српске руке и контролисала га је ВРС.
2016. године Хрвати су у овом објекту отворили ни мање ни више већ вртић.
Последњи пут када су деца трчала на овом месту било је то онда када су довођена да би била убијена.
На њихов вртић одмах је постављена плоча тзв. хрватским бранитељима из Домовинског рата.
Плоча која је постављена на командни центар Макса Лубурића потресла је регион и годину дана касније је уклоњена и премештена десетак километра изнад Новске.
Вртић је остао на истом месту, саграђен на подземним темељима од костију српских мајки, деце и отаца.
Данас га похађа 23 веселе деце која се безбрижно љуљају на љуљашци, испод које се како су наши историчари израчунали, бућка 5.000 тона српске крви.
Вртић носи весели назив "Балончица", и показује да су неки људи стварно попут балона, лете високо а тако су празни...
Пише: Деан Савчић
Нема коментара:
Постави коментар