Срби су у Подунављу од неолита (проф. др Марио Алинеи)

Марио Алинеи, професор емеритус Универзитета у Утрехту (1926, Турин), у својој дугогодишњој каријери објавио је преко 50 значајних радова на тему еволутивне лингвистике. Као дугогодишњи сарадник Српске академије наука био је и лични пријатељ академика Павла Ивића. Његова теорија одавно је прихваћена на универзитетима у Холандији, Италији и Шпанији.

Како сам Алинеи каже, „крајем деведесетих година три археолога и три лингвисте, потпуно независно један од другог, поставили су нове теорије порекла индоевропских народа и језика које утврђују аутохтоност и непрекинут континуитет од палеолита“.

На основу компаративних анализа археологије, генетике и језика, Алинеи је дошао до закључка да су неолитске технолошке иновације у Подунављу омогућиле нагли демографски раст становништва, а тако и развој језика и културе.

Како сам Алинеи каже, „крајем деведесетих година три археолога и три лингвисте, потпуно независно један од другог, поставили су нове теорије порекла индоевропских народа и језика које утврђују аутохтоност и непрекинут континуитет од палеолита“.

На основу компаративних анализа археологије, генетике и језика, Алинеи је дошао до закључка да су неолитске технолошке иновације у Подунављу омогућиле нагли демографски раст становништва, а тако и развој језика и културе.

Те иновације Алинеи сматра за најважнији мотивациони погон ширег развоја језика и поставља своју чувену тезу да се аналогно развоју палеолита, мезолита и неолита може поставити модел хронолошког датовања језика.

Он наглашава да се, за разлику од западне Европе, где неолит почиње у другом миленијуму п. н. е., једино на Балкану може пратити континуитет старе европске цивилизације преко телова већ од 8. миленијума п. н. е. Такође наводи да су археологија и савремена генетика потврдиле да је Балкан једини европски регион где су најстарија археологија и генетика неспорно доказане.

На основу ових сазнања Алинеи поставља тезу о аутохтоности европске цивилизације у Подунављу, као и о њеном непрекинутом континуитету до данас. Он оштро негира идеју о доласку Јужних Словена у 7. веку н. е. и тврди да за то апсолутно не постоје ни археолошки ни историјски докази. Тезом да се Јужни Словени налазе у Подунављу још од палеолита, Алинеи је практично срушио званичну индоевропску теорију.

Описујући словенски ареал данас, он тврди да Словени још увек географски и етничко-језички заузимају половину западне Европе. Сматра да су Словени одувек били на тим просторима, од дубоког палеолита.

По његовом и мишљењима других лингвиста, где наводи и Јернеја Копитара, Словени су заузимали огроман простор – од Балтика, преко северне Италије све до Мале Азије, а народе као што су Венети, Трибали, Трачани, Пеласти, Фриги, Лики и Лиди сматра прасловенским корпусом.

То је један од разлога зашто Алинеи мисли да је „потребно рашчистити једну од најапсурднијих последица традиционалне историјске хронологије, ону која тврди да су Словени касно стигли на историјску сцену Европе и у исто време успели, сасвим необјашњиво, да заузму огромне просторе на којима и данас живе”.Једини логичан закључак може да буде да су управо Јужни Словени били оригинални покретачи нове земљорадничке револуције, заната, уметности, религије, језика и првих урбаних култура Европе у Подунављу.

Алинеи сматра да је јужнословенска група најстарија, тј. да „не постоји никакав северни словенски језик већ су се западни и источни словенски језици независно развили из јужнословенских. Примогеност јужнословенских језика налази у доказима да они лингвистички обухватају и источне и западне, те тако представљају заједнички именитељ свих словенских језика“.

Насупрот ранијим теоријама о примогености германских народа, Алинеи децидирано каже да су они у ствари прихватили тековине неолитске културе Балкана, па тако и део језичке културе Јужних Словена, што је тврдио и амерички лингвиста Морис Свадеш, рекавши да се грана германских језика издвојила из словенских језика.

Да би илустровао своју тезу о раном палеолитском настанку језика, као и доказао могућност датовања језика синхроно са археологијом, Алинеи је сачинио три листе словенских речи из периода палеолита, мезолита и неолита које практично представљају најстарији супстрат европских језика.

Интересантно је да Алинеи ставља старолатински, старогрчки и старословенски у исту хронолошку раван, наглашавајући да су сви они позајмљивали једни од других.

У свом раду он жустро полемише о претходним теоријама и каже да су јудеохришћанска и пангерманска теорија неопростиво зауставиле развој лингвистике, скративши старост језика на 5.000 година, насупрот антрополошким доказима да је језик вероватно старији од 50.000 година.

За нас најважнији и најинтересантнији део његовог рада јесте чињеница да је неолитске културе Подунавља описао као „првобитну језичку орбиту Европе“.

За српску лингвистику, археологију и историографију ова теорија, као и њени научни заступници, од кључног је значаја јер су Подунавље и Србију вратили у центар интересовања и проучавања научних кругова западне Европе.

Коначно, теорија Марија Алинеија, повезујући цивилизацијски континуитет од палеолита до данас, отворила је пут за нова истраживања на пољу србистике – како се српски језик више не би посматрао као изгубљен и утопљен у неком имагинарном простору и времену.

Јелена Радојковић, Филолог германиста, Оксфорд центар Београд

Hrvatski istoričar o NATO agresiji - objasnio kako su Srbi spasili svet

Hrvatski teolog i istoričar Goran Šarić se u najnovijem tekstu, koji je objavio na svom Fejsbuk nalogu, pita da li su Srbi 1999. godine bili na pogrešnoj strani istorije.

-09.11. 1989. godine moj sused Vlado zatekao se u Berlinu prilikom rušenja berlinskog zida. Već nekoliko dana pre njegovog dolaska, 04.11. 30.000 istočnih Nemaca u 48 sati preko Čehoslovačke je pobeglo na zapad. Samo u Drezdenu 5.000 ljudi se pokušalo ukrcati na voz koji je vozio za zapadni Berlin. Par godina kasnije, kad mi je pokazivao ciglu iz tog zida, rekoh mu u šali: "Vlado, ti si rušio moje ideale." Ni sam nisam bio svestan koliko je ta moja izjava bila tačna - napisao je Šarić.

On je naglasio da je pad "Berlinskog zida" označio kraj bipolarnog međunarodnog poretka, sa dve velike sile - Amerikom i Sovjetskim Savezom. SSSR se u naredne dve godine rasformirao, Kina je bila još miljama daleko od svoje današnje snage i svet je možda prvi puta u istoriji postao unipolaran, sa Amerikom kao jedinim svetskim policajcem, jedinom globalnom imperijom. Nikad ni jedno carstvo na kugli zemaljskoj nije bilo moćno kao tada Amerika, istakao je istoričar.

 Devedesete nisu bile samo period u kojem je američka vojna, ekonomska i politička snaga bila na vrhuncu, već je i i njihova meka moć, odnosno privlačnost američke kulture i načina života bila najveća u istoriji. Nikad ni jedno carstvo nije bilo toliko privlačno za sve ostale nacije. Rim je svoju kulturu morao širiti mačem, dok su ljudi u Ameriku hrlili sami. Nikakva protivteža Americi nije postojala, lik simpatičnog pijanog Rusa iz tadašnjih holivudskih filmova jako dobro otelotvorava uticaj koji su na svetska dešavanja imali Rusija i Jeljcin. O Kini niko ozbiljno nije ni razmišljao. Ipak, u takvim okolnostima jedan narod, jedna zemlja imali su hrabrosti da Americi kažu "ne". 10 godina Amerika će potrošiti na taj narod. 10 godina je Amerika vodila rat protiv te zemlje - ekonomski, propagandni, psihološki, hibridni, neokortikalni, psihotronički, a 1999. i oružani.

Šarić je potom citirao eksperta za globalizam Robina de Rijtera, koji je agresiju Amerike i NATO pakta na Srbiju opisao sledećim rečima: "Napad na Srbiju, odnosno SR Jugoslaviju bio je prvo ratno delovanje u kojem je NATO prešao iz odbrambene vojske u interventne snage."

- 2014. predsednik Ruske Federacije, Vladimir Putin je u svom govoru pred ruskom Dumom prilikom prisajedinjenja Krima matici Rusiji otkrio da je tokom agresije NATO pakta na Srbiju shvatio kakva je sudbina namenjena Rusima. Tih deset godina u kojima su se američki establišment i zapadni centri moći opsesivno bavili Srbima, dali su mogućnost Rusiji da se konsoliduje i ponovo uzdigne, Kini da se izrodi u svetsku silu. Bilo je to deset godina koje su izrodile novi multipolarni poredak. Deset godina koje su spasile svet - napisao je istoričar.

On je istakao da su Srbi jedini beli narod koji je nakon 1945. pucao na Amerikance, i na koje su Amerikanci pucali. Srbi su ušli u oružani sukob sa SAD-om i NATO-paktom, onda kada se Rusi ni Kinezi nisu usuđivali sa njima ući ni u diplomatski sukob. Nikad u istoriji čovečanstva veća sila nije napala manju. Nikad nije bila veća nesrazmera u vojnoj snazi, ekonomskoj moći i broju stanovnika nego u tom ratu 1999.

- Nemci koji su 1989. rušili "Berlinski zid" kao simbol gvozdene zavese i neslobode, nisu mogli ni slutiti da će zapad samo 30 godina kasnije ličiti na konc-logor. Da će sve građanske slobode, čak i pravo na slobodno disanje biti pogažene. Da će nestati sindikati, radnička prava, da će standard drastično padati, a da će rasti samo represija, zabrane i restrikcije. Sovjetski Savez je imao gulag za neistomišljenike, a zapad je postao gulag. Svi režimi su zatvarali one koji su se bunili, a samo je zapad zatvorio svoje građane koji se nisu bunili - napisao je istoričar.

Šarić navodi da su se protiv tog i takvog zapada Srbi borili devedesetih.

- Srbija je na pogrešnoj strani istorije bila samo onda kad su istoriju pisali pogrešni. I 1914. se činilo da je Srbija na pogrešnoj strani i 1941. i 1999. Istorija se neprestano ponavlja, ludačka potreba zapadnjačke civilizacije za posedovanjem i osvajanjem odvlači milione u smrt. Najveća svetska carstva, Rimsko, Vizantijsko, Franačko, Osmansko, Habsburško, Nemačko… jurišala su na Srbiju na vrhuncu svoje moći. Tih carstava odavno nema, a Srbi su još uvek ovde. Kosovo čak i danas stoji kao nadgrobni spomenik i dokaz da zapadnjačke elite nisu spremne izvuči pouke iz krikova umirućih u burnoj prošlosti Balkana. Srbi će im to oprostiti. Istorija neće - napisao je Šarić.

Aprilsko bombardovanje Rajha

U vreme Titove Jugoslavije sistematski je uništavano sećanje na mnoge slavne epizode naše istorije. Ono što se najmanje zna je junačka borba naše vojske tokom nemačke invazije aprila 1941. godine.

Takodje blaćenje Kraljevine Srbije, Prvog Svetskog rata i medjuratnog perioda trajalo je decenijama. Tako se, recimo, ne zna da smo mi u medjurarnom periodu imali vrlo razvijenu avioindustriju. Da li ste znali da smo do 1941. imali čak devet fabrika aviona? Ili da smo imali moćnu vojnu avijaciju od čak 1000 ratnih aviona? Ili da je naš ratni avion "Rogožarski IK-3" koji možete videti na fotografijama, imao bolje performanse od Meseršmita, ponosa nemačke avijacije, koja je sa lakoćom osvajala Evropu.

Nažalost, takve informacije su vešto prikrivane decenijama, i danas se ne znaju mnoge epizode naše slavne istorije, poput naše osvete Hitleru za aprilski napad na našu zemlju tj. bombardovanje Trećeg Rajha.

Naša zemlja je tada postala druga država koja je uspešno bombardovala Treći Rajh i vojne ciljeve u njemu tokom aprila 1941. godine. Pre naše avijacije, to je pošlo za rukom jedino još Britanskoj avijaciji, RAF-u.

U skladu sa ratnim planovima, naša avijacija je uspešno bombardovala nemačke, italijanske i madjarske vojne ciljeve u južnoj Austriji, Madjarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Albaniji. Svi madjarski i austrijski gradovi su tih aprilskih dana proglasavali uzbunu zbog mogućih napada naše avijacije, koja je inače u svetu imala strašnu reputaciju.

Recimo sa banjalučkog aerodroma Rovine (Nova Topola) pod komandom pukovnika Stanka Diklića komadanta 8. Bombarderskog (Osvetničkog) puka, poleteli su piloti koji su prvi bombardovali Treći Rajh, što je u to vreme bio ogroman podvig imajući u vidu tada najbolju na svetu nemačku protivvazdušnu odbranu.

Srecna srpska nova godina

Када сунце у подне 1. априла… пређе преко Пећке патријаршије почиње ново лето 7529, месеца априла у првом дану, по Српском календару Светог Саве. Тог дана укрсте се северна и јужна енергија Сунца и најави долазак Српске нове године. Српско лето траје седам месеци, а зима пет…

Срби су знали да се на Митровдан секу енергије које долазе са Сунца у току једне календарске године. Пресек енергија добија се само коришћењем електромагнетске силе, односно силе Првог покретача свих природних појава…

„Српски календар” је најзначајнији научни и културни споменик српског народа и линија водиља кроз време и историју и чувар српског идентитета. Данашња компјутерска обрада података врши се по протоколу „Српског календара” – година, месец, дан.  Овакав протокол нема ниједан други календар у свету… Управни акти свих српских држава датирани су по „Српском календару”, са српским симболом за време који потиче из Винчанске културе…

Свети Сава је у лето 6707. унео Српски календар у Законоправило, у први устав Српске православне цркве, па је Милан Т. Стеванчевић Српски календар постао званични календар српског народа и Српске православне цркве…

Српски календар Светог Саве, са симболом за време ( ), био је званични календар свих српских држава и Српске православне цркве све до 1881. Међутим, те године, скривено од српског народа, потписана је „Тајна конвенција” између Аустријског царства и Србије. По налогу потписника „Тајне конвенције” Чедомиља Мијатовића, министра Србије, избрисана је целокупна историја и наука српског народа, која се до тада учила на Великој школи, а са њом и Српски календар.

На основу „Тајне конвенције”, Србија се обавезала да ће увести Јулијански календар као званични календар Србије и Српске православне цркве. Међутим, са овим се није сагласио митрополит Михаило, па је министар црквених дела, историчар Стојан Новаковић, протерао митрополита Михаила из Србије и установио незакониту црквену јерархију.

Незаконита црквена јерархија спровела је наређење цара Фрање Јосифа, и Јулијански календар је од 28. јуна 1881. године, на Видовдан, постао државни и званични календар Српске православне цркве. Тако је први пут у историји Свете српске цркве уведен туђ календар као званични календар.

Тако је дан посвећен Светом Стефану, деспоту српском, са 19. јула померен на 1. август. У Црквинама на гробном камену Светог Стефана пише: „у Лето  6935. месеца јула у 19. дану”. Датирање на гробном камену Светог Стефана је по Српском календару Светог Саве, а српски народ слави дан Светог Стефана деспота српског по туђем Јулијанском календару 1. августа који је наметнуо цар Фрањо Јосиф…

За време српске царске династије Свевладовић, која је владала Србијом од лета 6000. до лета 6181. (од 492. до 675. године по католичком календару папе Гргура 13) и српске краљевске  династије Дрвановић, која је владала Србијом од лета 6183. до лета 6662. (675. до 1160. године), српска нова година почињала је када сунце у подне пређе преко тадашње престонице  Рашке, односно тамо где живео владар Србије. У време српске царске династије Свевладовић написано је Српско четворојеванђеље на 305 страна, које се сматра Светим српским рукописом. Препис се налази у Даблину (Република Ирска).

Избором навода драгоцених података Мр Милана Т. Стеванчевића желимо да вас подсетимо на непроценљиво значење српског календара у трајању нашег народа и велику неправду која је нам је нанета његовим потискивањем.

Knez Pavle, najomraženiji i najomiljeniji Karadjordjević

Pavle Karađorđević bio je jedini sin kneza Arsena Karađorđevića, rođenog brata kralja Petra I i brat od strica kralja Aleksandra Karađorđevića sa kojim je bio u veoma bliskim odnosima.

Knez Pavle se od 1913. godine školovao na Oksfordu u Engleskoj, gde je živeo mirnim porodičnim životom sa suprugom, grčkom princezom Olgom, održavajući dobre veze sa britanskom kraljevskom porodicom i aristokratijom. Tek 1925. došao je u Jugoslaviju.

Voleo je umetnost, a završio u politici

Koliko je poznato, do atentata na kralja Aleksandra I 1934. Pavle se uopšte nije bavio politikom već je i u Jugoslaviji nastavio da živi povučeno sa porodicom - suprugom i decom - Aleksandrom, Nikolom i Jelisavetom.

Bio je veliki poznavalac slikarstva i umetnosti uopšte i u svom domu, na Belom dvoru, sakupljao je veliki broj umetničkih dela, naročito slike starih majstora.

Voleo je da putuje i maštao je o tome da otvori galeriju u Beogradu. Dela Impresionista kupovao je državnim novcem za Narodni muzej, a ova institucija je u periodu između 1935. i 1944. nosila naziv "Muzej kneza Pavla".

Međutim, njegov život se drastično promenio nakon ubistva u Marselju. Knez Pavle Karađorđević de fakto je postao vladar Kraljevine Jugoslavije od 1934. nakon što ga je kralj Aleksandar Ujedinitelj, kao predosećajući smrt, testamentom odredio da postane jedan od trojice namesnika. Imajući ogromno poverenje u svog brata od strica kralj Aleksandar je od kneza Pavla zatražio da sačuva Jugoslaviju do septembra 1941. kada bi prestolonaslednik Petar Drugi napunio 18 godina i seo na presto.

Zahvaljujući ovome, kao i činjenici da je pripadao vladarskoj dinastiji Pavle se ubrzo nametnuo kao jedina stvarna vlast u Kraljevini Jugoslaviji, dok su namesnici Ivo Perović i Radenko Stanković bili samo simbolične figure.

 

Balansirajući između sila Evrope

Kada je u veoma turbulentnom vremenu preuzeo kormilo države, knez je, koristeći iskustva kralja Aleksandra, pokušao da sačuva Jugoslaviju, baš prema želji svog pokojnog brata.

Posle kratke vlade Bogoljuba Jeftića, knez je mandat poverio sposobnom političaru, dotadašnjem ministru ekonomije i finansija, Milanu Stojadinoviću. Ipak, kasnije ga je, zbog Stojadinovićeve vezanosti za Nemačku i Italiju, knez smenio i dao mandat Dragiši Cvetkoviću.

Svestan unutrašnjih slabosti države i njene ranjivosti u slučaju rata, pokušao je da reši nacionalne probleme u Jugoslaviji. Zato je uspostavio kontakt sa Mačekom, predsednikom Hrvatske seljačke stranke, kako bi se rešilo “hrvatsko pitanje” i time Hrvati “vezali” za Jugoslaviju.

U spoljnoj politici knez Pavle je provodio politiku otklona od Francuske, pokušavajući da održi neutralnost u sve složenijim evropskim okolnostima. U svom delovanju suočavao se s velikim otporom srpskih političara, posebno radikala.

A Evropa je hrlila u rat…

Za sve ovo vreme, Evropa je polako hrlila u rat - Hitler je napredovao, Francuska je pala veoma brzo, Rumunija, Bugarska i Mađarska su pristupile Trojnom paktu, Grčku je napala Italija…

Hitleru je bilo bitno da privoli i Jugoslaviju da uđe u Trojni pakt, a knez Pavle je tražio da ostane neutralan. Ipak, uvidevši da Ujedinjeno Kraljevstvo nema nameru da zaštiti Jugoslaviju knez Pavle je odlučio da prihvati ponudu nacista i jugoslovenska vlada potpisala je pristupanje Trojnom paktu.

Britanska imperija obrušila se na kneza, a potom su ga jugoslovenski komunisti proglasili za izdajnika. Samo dva dana nakon potpisivanja pakta koji je Jugoslaviju, bar za neko vreme, trebalo da spase rata, 27. marta 1941. širom zemlje su izbile velike demonstracije koje su za posledicu imale smenu tročlanog namesništva na čelu sa knezom Pavlom Karađorđevićem.

Knez Pavle je nakon državnog udara uhvaćen i proteran u Grčku. Usledio je nemački napad na Jugoslaviju 6. aprila 1941. i kapitulacija nakon samo 12 dana.

Okarakterisan kao simpatizer nacista, knez Pavle i njegova porodica su postali zarobljenici. Iz Grčke britanske snage odvele su ih u Keniju, pa u Južnoafričku republiku i držale u kućnom zatočeništvu za vreme celog Drugog svetskog rata.

Izgnanstvo, zaborav i rehabilitacija

Dolaskom komunista na vlast u Jugoslaviji knezu Pavlu i celokupnoj porodici Karađorđevića je zabranjen povratak u otadžbinu. Odlukom Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, on je proglašen izdajnikom naroda jer je vodio spoljnu politiku približavanja silama Osovine.

Sudbina mu se osmehnula tek početkom 1947. kada su britanski kralj Džordž i tada princeza Elizabeta posetili Johanezburg i tom prilikom primili u audijenciju kneza Pavla i kneginju Olgu. 

Tek 1952. godine knez Pavle je prvi put imao pravo da poseti Britaniju. Prisustvovao je sahrani svog venčanog kuma, kralja Džordža, a bio je pozvan i na krunisanje današnje britanske vladarke, Elizabete Druge.

Do kraja života knez je živeo u Parizu. Mnogo manje je putovao, ali se posvetio umetnosti. Sakupljao je slike i retke umetnine koje je pred kraj života poklanjao muzejima i galerijama koje je voleo.

Godine 1954. velika nesreća je zadesila porodicu kneza Pavla i kneginje Olge. U automobilskom udesu u blizini Londona njihov sin, knez Nikola je izgubio život. Knez Pavle nikada nije prežalio smrt sina.

Preminuo je u septembru 1976. godine u Neiju, kraj Pariza. Sahranjen je u Lozani, na groblju Boa-de-Vo. Krajem 2011. doneta je odluka o rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, a njegova supruga kneginja Olga rehabilitovana je 2013.

Ukinute su sve izrečene sankcije i posmrtni ostaci kneza Pavla, kneginje Olge i njihovog sina Nikole ekshumirani su naredne godine i preneti u Sabornu crkvu u Beogradu. Dva dana kasnije, 6. oktobra 2012. sahranjeni su u crkvi na Oplencu, u zajedničkoj grobnici Karađorđevića, uz najviše državne počasti.

Izvor: Istorijski zabavnik

NEVIDLJIVI F-117 JE PAO, A ONI SU PO NJEMU SKAKALI I IGRALI KOLO! Ovaj dan 1999. slavila je CELA JUGA! (FOTO)

Avion je pogođen iz ruskog raketnog sistema S-125 Neva, zaslugom zamenika komandanta potpukovnika Đorđa Aničića koji je vodio čitavu operaciju.

Obaranje F-117, "nevidljive letilice" je događaj tokom NATO bombardovanja SRJ koji predstavlja prvi i jedini potvrđeni gubitak aviona NATO alijanse izrađenog u stelt tehnologiji, a dogodio se na današnji dan. 

Avion Američkog ratnog vazduhoplovstva Lokid F-117A Noćni jastreb sa oznakama AF 82 806 HO je oboren 27. marta 1999. godine, četvrtog dana NATO bombardovanja, a oborio ga je 3. divizion 250. raketne PVO brigade Vojske Jugoslavije, kojim je komandovao potpukovnik Zoltan Dani.

Avion je pogođen iz ruskog raketnog sistema S-125 Neva, zaslugom zamenika komandanta potpukovnika Đorđa Aničića koji je vodio čitavu operaciju.

Onesposobljen za dalji let, avion se srušio u ataru sremskog sela Buđanovci kod Rume.

Pilot potpukovnik Dejl Zelko spasen je 6 sati nakon obaranja.

Kod Srba je ovaj događaj izazvao svojevrsnu injekciju optimizma i prkosa agresiji, a tada je nastala i slika meštana ovog sela koji su igrali na krilima oborenog aviona.

Ovako su izgledali ostaci tog aviona, snimljeni neposredno posle pada. 

"MAJKU VAM DEČIJU, NEĆETE VI DA GINETE, JA ĆU": Reči heroja Milenka Pavlovića koji je svesno otišao u smrt ne smeju da se zaborave

- DANIMA i noćima smo moj pobratim pukovnik pilot Milenko Pavlović tokom NATO Bombardovanja SRJ 1999. godine vodili duge razovore i dogovorili se da je najvažnije da sačuvamo ljude. Kada je tog dana 4. maja izvukao mladog pilota iz kokpita uz reči "Majku vam dečju, nećete vi da ginete, ja ću!", bio je potpuno siguran da ide u smrt, prelomio je prethodnih dana... Siguran sam da bi bez razmišljanja to danas uradio ponovo, on je bio više od heroja, on je jedna nadljudska veličina, jedna legenda.

Ovako o svom pobratimu, sa kojim je prošao sve, od gimnazijskih dana, preko Vojne akademije, do ratišta 90-tih i bombardovanja 1999. godine, svedoči bivši pilot i instruktor nadžvučnih aviona Boriša Mandić.

Milenko Pavlović (40) je bio komandant 204. lovačkog puka Vojske Jugoslavije, a poginuo je u avionu "mig 29" na nebu iznad Valjeva u borbi sa višestruko nadmoćnijim protivnikom, eskadrilom Nato aviona.

Pavlović je tog dana od svog zamenika u trenutku naređenja o poletanju na avione NATO-a tražio da po svaku cenu i da zadrži mlađeg kolegu kako bi sam stao u odbranu neba nad Valjevom. Tada je prišao avionu i rekao: "Majku vam dečju, nećete vi da ginete, ja ću!" Izvukao je iz kokpita mladog pilota i odleteo put rodnog kraja....

O danima koji su prethodili tome, sa bolom, ali neskirvenim ponosom priča njegov ratni drug, pobratim i kolega Boriša Mandić.

- Tuga za Milenkom ni dan danas nije prestala. Danima smo sa pobratimom pričali samo o tome kako moramo da sačvamo svoje ljude... Noćima šetali Batajnicom i pričali o tome. Verujem da je prelomio i doneo odluku. I on i ja smo bili svesni da kada je prišao avionu i izvukao mlađeg kolegu, da se živ neće vratiti. Eto takva je veličina bio Milenko, mnogo više od heroja! Za sobom je ostavio suprugu Slavicu, jednu veliku damu i dve jabuke, dva sina Nemanju i Srđana - priča Mandić.

Prema njegovim rečima, jedna od njihovih najvećih želja je da održe manifestaciju Memorijal Pukovnika pilota Milenka Pavlovića na Batajnici, gde je ovaj heroj i proveo svoj radni vek.

- Želimo da tu manifestaciju održavamo na godišnjem nivou u Miljenkovu čast, da to bude otvoren dan, da mogu da dođu svi, i odrasli i deca... Možda neko od omladine i poželi nakon toga da postane pilot. To je potrebno da se ne bi zaboravio ni njegov herojski čin, ni sv drugi heroji koji su dali život za ovu državu, ali za to nam je potrebna dobra volja i od države. I ne samo to, smatram da bi i neku školu trebalo nazavti njegovim imenom.... Jedan je od dva komandanta lovačkog puka na celom svetu koji je poginuo na letačkom zadtaku, e takva je ljudinam bio Pavlović!

Država je Pavlovića odlikovala Ordenom za hrabrost, a SPC je njegovoj porodici dodelila Orden Svetog vladike Nikolaja za junačko delo. Rođen je 5. oktobra 1959. godine u Gornjem Crniljevu, završio vojnu gimnaziju "Maršal Tito" u Mostaru uprkos protivljenju roditelja da izabere poziv pilota. Vazduhoplovnu akademiju završio je u Zadru, a komandant 204. lovačko-avijacijskog puka postao je 1998. godine. Iza njega su ostali supruga i dva sina.

Izvor: Kurir

SLUČAJ RAČAK: 22 godine od Vokerove laži koja je omogućila bombardovanje Jugoslavije

DOGAĐAJ u selu Račak, na oko 40 kilometara južno od Prištine, 15. januara 1999. godine, kada je u žestokom sukobu srpske policije s pripadnicima terorističke grupe OVK ubijeno 45 Albanaca, i dalje izaziva brojne kontroverzne reakcije jer je ovaj oružani obračun ubrzo zatim iskorišćen kao povod za bombardovanje SR Jugoslavije.

Albanska strana i danas ovu pogibiju pripadnika OVK smatra "masakrom" i tvrdi da su u pitanju bili nedužni civili, baš onako kako je događaj okarakterisao i tadašnji šef Verifikacione komisije OEBS Vilijem Voker.

Istražni sudija Danica Marinković, koja je pre tačno 22 godine radila na slučaju Račak, kaže da je ocena Vilijama Vokera da se u Račku dogodio masakr i ratni zločin bila - laž.

Marinković ističe, da je Voker zapravo bio špijun, ali i saučesnik i saizvršilac, te da bi mu trebalo suditi zajedno sa pripadnicima OVK i njihovim vođama, od kojih su neki trenutno u zatvoru u Hagu.

Podsećajući se događaja u Račku, danas 22 godine kasnije, Marinković kaže da Voker nije sačekao da nadležni organi iznesu činjenice koje su utvrđene na licu mesta.

- U Račak sam ušla 15. januara. Nikada u životu nisam videla veću količinu oružja nego što smo tada pronašli, tog prvog dana. Kada smo hteli da nastavimo uviđaj počelo je da se puca sa svih strana na nas. Morali smo da se vratimo. Sutradan su Vokerovi saradnici počeli da me ubeđuju da ne treba da idem na uviđaj. Shvatila sam nešto nije bilo u redu. Postojalo je nešto što nisu hteli da saznamo. Svađala sam se sa njima tri dana, rekla sam da ću da idem, istražni sam sudija i ja ću izvršiti uviđaj - podseća Danica Marinković na ono što se dešavalo u Račku.

Trećeg dana, 18. januara, ušla je u Račak sa kompletnom uviđajnom ekipom, a sa njima je krenuo i veliki broj stranih i domaćih novinara.

- Sve što sam ja videla taj dan videli su i oni. Dozvolila sam im i da snimaju i da gledaju. Gde sam išla ja išli su i mediji i tri Vokerova saradnika. Sve su videli što i ja. Kad smo pronašli u džamiji poginula lica sve su snimali i videli. Ništa nismo prikrili. Nakon što sam izvršila uviđaj, tela su preneta na Institut za sudsku medicinu u Prištini. Dala sam nalog da se izvrši obdukcija. Kada sam sprovela sve dokaze i veštačenja, izvršila indentifikaciju, utvđeno je da nisu u pitanju nikavi seljani, niti je u pitanju masakr, kao što je Voker kasnije izjavio - rekla je Marinković.

Ona kaže da je Voker izašao sa lažnom izjavom i napravio prevaru, ali je svesna da je to bio plan. Kaže i da su Vokerovi ljudi pokušali da je spreče da uradi svoj posao, ali je ona uspela da izvrši uviđaj i utvrdi da je bila u pitanju antiteroristička akcija, a ne ratni zločin protiv civila.

- U tom trenutku nisam imala predstavu da će Račak biti inicijalna kapisla za bombardovanje. Otišla sam sa namerom da utvrdim šta se desilo i mislila sam da će sa istinom koju smo utvrdili i sa kojom sam izašla u javnost biti jasno da je Voker izneo laž“, navodi ona.

Podsetila je i da se slučaj Račak našao u na nekim suđenjima pred Međunarodnim tribunalom u Hagu.

- Na suđenjima u Hagu protiv Miloševića, Šainovića i Milutinovića, kojima se slučaj Račak stavljao na teret, zahvaljujući dokazima koje sam prikupila i mom svedočenju, tužilac DŽefri Najs je morao da odustane od Račka. Dokazala sam da je to bio čist primer antiterorističke akcije od strane srpske policije. Oni su krenuli da rasčišćavaju teren od terorista, a već je bilo poznato da je Račak bio sedište terorista. Tih dan je bilo ranjenih i ubijenih policajaca, civili su tu stradali, i krenulo se u rašćišćavanje terena i hapšenje izvršilaca krivičnih dela - objašnjava Marinković.

Ona ističe da je dobro da se ovaj slučaj ne zaboravi.

- Unazad 10 godina se pominje Račak. Ali od 2000. nije se pominjao niti su smeli da pominju. Mene su stavili u mrak, i trpela sam posledice zato što sam svedočila u Hagu i što sam odradila Račak. Nisam prošla reizbor za sudiju 2009. godine. U Kragujevcu od 19 sudija, samo ja nisam prošla reizbor. Zašto - zato što sam radila profesionalno i što sam insistirala da utvrdim istinu. Ali, nisam odustala i na kraju su me izabrali, iako sam oko 10 godina bila u mraku - kaže Marinković.

Petronijević: Voker je bio špijun

Advokat Goran Petronijević rekao je da je slučaj Račak obeležio noviju srpsku istoriju.

To je bio iscenirani događaj, kako je rekao, koji je medijski spinovan u ozbiljnu istorijsku neistinu, i koji je doveo do stvaranja povoda za bombardovanje Srbije, odnosno SR Jugoslavije od strane zemalja članica NATO.

- Kažem povoda, jer je odluka o bombardovanju doneta znatno ranije, i samo se čekalo da se nešto dogodi, što bi moglo da bude povod, i kako bi američka administracija, koja se ovih dana lagano vraća u sedlo, mogla da svojoj i svetskoj javnosti napravi neku vrstu formalnog opravdanja za ono što su inače nameravali da sprovedu, a to je odluka o bombardovanju koju su više godina pre toga doneli - kaže Petronijević.

On ističe da se čekalo da Srbi naprave neku grešku i da je iskoriste kao povod za bombardovanje. Čakajući, kako navodi, izubili su strpljenje i počeli da provociraju.

- Prva provokacija tog tipa desila se u decembru 1988. u selu Rogovo kada je dejstvom naše policije stradalo 24 terorista OVK. Taj događaj je trebalo da postane jedna vrsta povoda za aktiviranje plana za bombardovanje SRJ. Međutim, zahvaljujući pre svega jednom poštenom i profesionalnom verifikatoru, a i takvih je bilo, nemačkom policajcu u penziji Heningu Hešu, njihov plan je osujećen - kaže Petronijević.

Prema njegovim rečima, kada se desio Račak, tadašnji nemački ministar odbrane Rudolf Šarpin objavio je fotografije iz Rogova sa uviđaja i predstavio da su to civili ubijeni u Račku.

- Onda se Hening Heš javio njihovim medijima i demantovao ga. Bio sam te noći tamo kada se vodila akcija u Rogovu. Sutradan sam otišao zajedno sa Heningom. On je sve pregledao i rekao da je u pitanju klasična vojna akcija. Nakon što smo slikali leševe, naredili smo policajcima da ih poređaju jedan kraj drugog zbog identifikacije, posle urađenog uviđaja. Šarping je došao do te fotografije i rekao – evo streljani su civili“, rekao je Petronijević, koji je u to vreme  bio sudija u Peći, dok je Hening bio član verifikatorske misije koju je Ričard Holbruk izdejstvovao posle pregovora sa Slobodnaom Miloševićem.

- Jedan od njih je bio i Voker. On je bio špijun koji je išao od mesta do mesta da ih locira, a ta mesta su kasnije vrlo precizno pogađale rakete. To su bili uglavnom vojni objekti, mostovi - rekao je Petronijević.

Kada se Račak dogodio najveći deo svetske javnosti, na osnovu Vokerovog svedočenja, je mislio da je priča o humanitarnoj katastrofi istina.

- Primenili su strategiju koja je bila viđena u više navrata i u Bosni i Hercegovini, a kasnije u Africi, u Libiji, Siriji, Ukrajini. Takvom su strategijom pokušali Srbiju da satanizuju, što su u tom momentu i uspeli - rekao je Petronijević.

On je podsetio da je zatim priča o Račku prešla u Savet bezbednosti UN.

Napominje da prema međunarodnim konvencijama postoje samo tri vrste opravdanog rata. Prvi je odbrambeni, drugi antikolonijalni i treći je intervencija jedne zemlje ili grupe zemalja uz izričit nalog Saveta bezbednosti.

- Toga nije bilo u ovoj situaciji. Falsifikovanjem međunarodnog prava oni su pokušalli da kroz priču o humanitarnoj katastrofi, koju su iscenirali, započnu bombardovanje SRJ. Vojna intervencija je sprovedena pod izgovorom sprečavanja humanitarne katastrofe. To je bilo prvi put da se tako nešto dogodi od kad važe pravila UN. Kasnije su više puta zloupotrebljavali sličnu varijantu. Međutim, to je bio možda prelomni trenutak u istoriji čovečanstva, kada je suverenizam ustao protiv globalizma. Globalizam je tada prvi put naišao na ozbiljan otpor, a to smo upravo učinili mi - ukazao je Petronijević.

Tog dana nebo nad Srbijom je bilo avetinjski prazno

Bivši načelnik Centra za obaveštavanje Avram Izrael kaže da je nakon pregovora u Rambujeu bilo izvesno da će u tadašnjoj SRJ doći do ratnog sukoba.

Gostujući na televiziji Prva, Izrael je podsetio da je u tom periodu Srbija bila potpuno nespremna za ratni sukob.

- Nisu bila spremljena skloništa, nije bilo plana odbrane, vlast je zaboravila na nardo - kazao je Avram Izrael koji je dodao da je u tim danima jedino funkcionisao vojni plan odbrane.

- Tih dana nakon 24. marta, vazdušni prostor iznad Srbije je bio avetinjski prazan. Civilni saobraćaj se premestio na koridore preko Rumunije, Bugarske, Mađarske. Turisti su putovali, putnici su išli, a nad Srbijom je bilo avetinjski prazno. Već oko 19 sati počela su dejstva na Kosovu, a već oko 20:06, imao sam tu nesreću da oglasim prvi vazdušnu opasnost u Beogradu - prisećao se prvog dana ratnih dejstava Avram Izrael.

On je napomenio da je na početku rata odziv na mobilizaciju bio jako mali, tek negde oko 43 odsto.

- Onda sam se pitao gde su ti ljudi sa trgova, sa Ušća koji su vikali idemo na Kosovo - kazao je Izrael.

Govoreći o obimu napada na Srbiju, Avram Izrael je rekoa da su NATO snage sa nekih 350 do 400 aviona došli do brojke od 1045 aviona koji su napadali malu Srbiju. 

- Ispalili su 1.000 krstarećih raketa. Imali su 26.645 avio naleta na Srbiju od čega 75 odsto borbenih. Imali su 12 satelita iznad naše zemlje - naveo je Avram Izrael.

Govoreći o čuvenim sirenama i oglašavanju vazdušne opasnosti, Izrael je naveo da su postojala tri nivoa komande preko kojih su dolazile informacije.

- Mi smo uzbunu za vazdušnu opasnost oglašavali paušalno, negde oko 7, 8 sati, bez konkretne procene. Onda sledi ujutru oko 7 sati davan je znak za prestanak opasnosti. Ja sam prvi shvatio da Beograd od 2 miliona stanovnika ne možete da držite 12-13 sati bez informacija, pa sam se ja tokom noći češće javljao i saopštavao ljudima da ne brinu, da smo mi tu za vas. Posebno sam uspostavio praksu da kada je posebna opasnost, ja saopštavam odakle se javlja pretnja i Beograd je u tada bio miran - zaključio je Avram Izrael. 

Pre 22 godine počelo NATO bombardovanje SR Jugoslavije

Na današnji dan pre 22 godine počelo je NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) u kojem je, za 11 nedelja, prema nezvaničnim izvorima poginulo oko 2.500 civila i oko 1.000 vojnika i policajaca.

U bombardovanju koje je trajalo 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, zdravstvene ustanove, medijske kuće i vojni objekti.

Akcija NATO-a, koju su Vlada SRJ, ali i pravni stručnjaci nazvali ilegalnom agresijom, usledila je posle neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu, vođenih u Rambujeu i Parizu februara i marta 1999. godine.

Bombardovanje SR Jugoslavije okončano je 10. juna, usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, a usledilo je povlačenje vojske i policije iz pokrajine i ulazak međunarodnih vojnih trupa.

Po podacima UNHCR-a, Kosovo je od dolaska mirovnih snaga napustilo 230.000 Srba i Roma, a vratilo se 800.000 izbeglih Albanaca.

Godišnjica početka napada biće danas obeležena nizom manifestacija posvećenih poginulima i polaganjem venaca i cveća na spomenike.

Centralna manifestacija, „Dan sećanja na stradale u NATO agresiji“, biće u Kombank dvorani u Beogradu, prisustvovaće i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Vojni sindikat Srbije i Institut za srpsku kulturu održaće međunarodni naučni skup „NATO agresija na SRJ“ na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Na spomenik deci stradaloj tokom NATO agresije u beogradskom parku Tašmajdan vence će poliožiti ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević i zamenik gradonačelnika Goran Vesić.

Pomoćnik gradonačelnika Beograda Andreja Mladenović položiće u tom parku venac na spomenik „Zašto“, poginulim radnicima Radio-televizije Srbije (RTS).

Dušan Silni: San i prokletstvo prvog srpskog cara

Prvi srpski car Stefan Uroš IV (1308-1355), prozvan Dušan Silni, smatran je za “najboljeg vojnika svoga vremena“. Bio je rođeni pobednik, izuzetna ličnost srpske, ali i evropske istorije, a ove godine se navršilo 670 godina od njegovog krunisanja.

“Car i samodržac Srbljem, Grkom, Blgarom i Arbanasom, visok, prekrasnog izgleda i telesno vrlo lepo građen”, Dušan je bio glasoviti vojskovođa i najmoćniji vladar tadašnje Evrope, kako kaže engleski vizantolog Stiven Ransiman.

Bio je žestokog karaktera, eruptivne prirode, ali je znalo i da smireno ostvaruje svoje namere. Umeo je da bude surov, jer je takvo bilo doba u kojem je živeo, i koje nije krasila sentimentalnost.

Obrazovan, voleo je luksuz, o čemu svedoče zapisi mnogobrojnih dubrovačkih i mletačkih trgovaca. Držao je brojnu vojsku i onu najamničku, najbolju koja se tada mogla nabaviti u Evropi. Jer, kako je govorio glasoviti rimski patricij Marko Licinije Kras, nijedno bogatstvo nije dovoljno čoveku, ako nije u stanju da izdržava svoju vojsku.

Ovo je samo mali deo biografije Dušana silnog koju je napisao Luka Mičeta, nekadašnji novinar NIN-a i generalni direktor Tanjuga, a koja će se ovih dana pojaviti u knjižarama Srbije i Republike Srpske u izdanju beogradske Lagune.

Dušanov deda, slavni kralj Milutin, oslepeo je njegovog oca Stefana Dečanskog i poslao ih u progonstvu u Carigrad, što je ozbiljno uticalo na njegov život…

– Dušan je rođen u Srbiji, međutim, njegovo stvarno mesto rođenja je Carigrad, “zenica hrišćanske vere”, koji je u sećanju mladog srpskog princa ostao upamćen kao grad nenadmašne lepote, blistavih crkava, ušuškan u oblacima opojnog mirisa najboljeg puntskog tamjana, sazdan od mramora, zlata i duha. Ali, ti dani carigradskog progonstva bacili su olovno tešku senku na dečakovu dušu, očvrsnuvši mu karakter, ne skamenivši mu srce, ističe Mičeta

U ovom gradu Dušan će prvi put, kao dete, spoznati sebe, ali i svoj cilj, smisao života – osvajanje Carigrada, tog “ognjišta vaseljene”. Već kao dečak naučiće da se u jedan pravac snagom volje moraju usmeriti moć i mudrost. Cilj je, dakle, ništa manje do carigradski tron i carska kruna, cilj koga se neće odreći do samog kraja svog burnog života.

Prvi srpski car stupa na istorijsku pozornicu 28. juna 1330. godine u bici na Velbuždu kada njegov otac Stefan Dečanski pobeđuje bugarskog vladara Mihaila Šišmana.

– Bitka kod Velbužda bila je prekretnica, ne samo za Srbiju već i za ostale balkanske zemlje, posebno Bugarsku. Ta pobeda nad Bugarima udarila je temelj srpskoj prevlasti na Balkanu. Bilo je to doba blistave najave velikog srpskog vladara potonjeg cara Dušana. “A ovaj mladi kralj se veoma proslavi u tom ratu“, citira pisac letopisca iz srednjeg veka

Treba reći da je Mihailo Šišman bio muž Ane Nemanjić, polusestre Stefana Dečanskog.
Međutim, ovaj bugarski car je, promenivši politiku, “otpustio” Anu oženivši se Teodorom Paleolog, udovicom bugarskog cara Teodora Svetislava, zamerivši se tako srpskom kralju Stefanu Dečanskom. Šišman je sa Anom imao nekoliko dece, među kojima i Jovana Stefana, koga će posle pobede kod Velbužda njegov ujak Stefan Dečanski dovesti na bugarski tron.

Dušan će se, međutim, ubrzo pobuniti protiv oca i narediti da ga ubiju.

– Pobedom kod Velbužda srpska vlastela nije bila zadovoljna aranžmanom koji je Stefan Dečanski utanačio sa Bugarima – nije bilo pljačke, teritorijalnih osvajanja, niti novih titula… To je bio ozbiljan problem za Stefana Dečanskog jer se značajan deo srpske vlastele okrenuo njegovom sinu Dušanu, heroju sa Velbužda. Nezadovoljne srpske velmože su u njega polagale nadu da će ojačalu Srbiju povesti u nova osvajanja. Što se i desilo.

Prvi sukob oca i sina dogodio se januara 1331. godine. Iako je mir između starog i mladog srpskog kralja sklopljen pod “strašnim kletvama i velikim obećanjima” sukob Stefana Dečanskog i Dušana izbija ponovo avgusta 1331. godine, a već krajem avgusta kralj Stefan Dečanski biva utamničen.

Pre oceubistva Dušan biva krunisan za kralja.

– U nedelju osmog septembra 1331. godine Dušan je krunisan za kralja, a Stefan Dečanski je umoren 11. novembra. Grigorije Camblak, biograf Stefan Dečanskog, tvrdi da je on udavljen po naređenju budućeg cara Dušana – “osudi ga na najgrču smrt udavljenja”, kaže Luka Mičeta.

Dušan je prvo poslao pismo arhiepiskopu Danilu da požuri kako bi blagoslovom njegove ruke primio “presto Bogom darovan”. Arhiepiskop je, kakao kaže letopisac, učinio molitvu “i uzevši carski venac u svoje ruke” položio ga na Dušanovu “svečasnu glavu".

Letopisac kaže još i da se sve “otačastvo njegovo veselilo zbog njega”, ali i da se novi kralj proveseli “sa celim saborom otačastva svoga” i da mnoge darove dade.

Dušan je imao tek 23 godine, “visok i lepog tela, iznad mnogih ljudskih sinova, i strašan svojim neprijateljima”, stupio je snažno i odvažno na evropsku istorijsku pozornicu.

Jedan od važnih događaja u Dušanovoj vladavini biće savezništvo sa Jovanom Kantakuinom, slavnim piscem i vizantijskim carem, koji će u jednom trenutku čak prebeći u Srbiju, zatraživši zaštitu srpskog vladara.

– To je bio događaj koji je jasno pokazao snagu srpskog vladara. Bila je to velika prilika za Dušana. Pružanjem pomoći pretendentu na vizantijski carski tron otvaralo mu je izuzetnu perspektivu u sklopu namera za osvajanje vizantijskih teritorija, a na kraju i samog Carigrada. Međutim, to savezništvo neće dugo potrajati i pretvoriće se na kraju u neprijateljstvo. Tu je veoma značajna i jedan drugi momenat – status i ugled Dušanove žene Jelene, ističe autor knjige o caru Dušanu.

Dušanova tetka Ana i sin joj Jovan Stefan izgubili su vlast u Bugarskoj posle smrti Stefana Dečanskog jer su bugarski boljari na tron doveli novog cara Jovana Aleksandra. Dušan, ne samo da nije zaštitio inetrese svoje tetke i njenog sina, već je ubrzo sa Jovanom Aleksandrom sklopio sporazum o prijateljstvu jer mu je prevashodni cilj bio pohod na vizantijske teritorije, napredovanje ka jugu, ka Carigradu.

Već na Uskrs 1332. godine dvojica monarha su se i orodila – Dušan se oženio Jelenom, sestrom novog bugarskog vladara. Ovim je Dušan raspršio sve nade tetke Ane o povratku njenog sina na bugarski tron. Iste godine Ana je sa sinom Jovanom Stefanom otišla u Dubrovnik. Živela je još dosta dugo. Poslednji put se pominje u dokumentima 1346. godine. Smatra se da je Jovan Stefan umro u Napulju 1373. godine.

Dušan je Jelenu veoma voleo i poštovao.

– Bio je daleko ispred vremena i u odnosu prema ženi, carici Jeleni, koju je istinski uvažavao i čije je mišljenje cenio, ne libeći se da to često i javno istakne. Nijedna srpska vladarka iz dinastije Nemanjića nije imala toliki uticaj na dvoru, niti je, pak, toliko isticana uz muža kao što je to bio slučaj sa caricom Jelenom. Takav status nisu dostigle ni Nemanjina Ana, kao ni potonje srpske kraljice.

U poveljama koje je izdavao raznim manastirima, Dušan i kao kralj i kao car navodi da se sa Jelenom dogovara oko darivanja manastira. U tim poveljama Jelena se pominje kao “blagočastiva i hristoljubiva i previsoka kraljica”… Značaj, mudrost i uticaj Jelene najbolje se video prilikom susreta saJovanom Kantakuzinom, tada vizantijskim prebegom – kada se odlučivalo šta treba činiti u datoj situaciji.

U svojim memoarima Kantakuzin govori o Jeleni kao izuzetnoj vladarki koja je uzimala ravnopravno učešće u najsudbonosnijm trenucima po državu, procenjujući briljantno političke odnosne i snage, predlažući rešenja koja su prihvatili i kralj Dušan, kao i njegova veoma uticajna vlastela na čelu sa velmožom Jovanom Oliverom. Prvi put u srpskoj istoriji jedna žena ravnopravno sa muškarcima ulazi u otvorenu diskusiju o političkim pitanjima.

O carici Jeleni već vekovima se govori kao o jedinoj ženi koja je prekršila svetogorski kanon i stupila na tle Atosa. Međutim, da li je baš bilo tako…

– To je više legenda. Negde baš u vreme Dušanovog rođenja, 1308. godine, katalonski plaćenici su napali Hilandar, koji je vešto i hrabro branio slavni iguman Danilo. Danilov biograf kaže kako se tada u Hilandaru sklonila velika množina svetovnih ljudi koji behu unutra pribegli sa ženama svojim i decom, tvrdi Mičeta.

Četiri decenije kasnije carica Jelena je, prema kazivanju, sa mužem Dušanom i sinom Urošem u zimu 1347/1348. godine stigla na Svetu Goru – jer je tada Evropom harala strašna epidemija kuge. Carska porodica je na Svetoj Gori provela oko osam meseci jer je to bilo izolovano mesto čiji stanovnici, kaluđeri, nisu imali mnogo dodira sa spoljnim svetom, gde je, samim tim, i opasnost od smrtonosne zaraze bila znatno manja.

Time je prekršila tipik iz 972. godine o uređenju života na Svetoj Gori, poznatog kao Tragos (jarac), kojom se izričito zabranjivao boravak žena na osveštanom tlu monaške države. Takvo ime je dobio jer je ispisan na jarećoj koži. Ali, eto, u izuzentnim situacija odstupalo se od tog strogog pravila.

Dušan je, pre nego što se krunisao za cara, srpsku arhiepiskopiju digao u rang patrijaršije.

– Kralj Dušan je odlučio da starešina srpske crkve u njegovoj proširenoj državi postane patrijarh, jer se u to vreme postojanje cara nije moglo zamisliti bez postojanja patrijarha i snažnog autoriteta crkve koje bi krunisanju dalo adekvatno.

Početkom 1338. godine, posle smrti arhiepiskopa Danila, Dušan je za novog srpskog arhiepiskopa postavio Joanikija, svetovnu ličnost, najverovatnije jer je njegovim dalekosežnim planovima više odgovarao čovek širih i pragmatičnijih pogleda, no što su to bili monasi, hilandarski oci. Osam godina kasnije, na Državnom saboru u Skoplju, u crkvi Bogorodice Trojeručice Joanikije II svečano je proglašen za “arhiepiskopa i patrijarha svih srpskih i pomorskih zemalja”. Pre tačno 670 godina Srbi su dobili prvog patrijarha.

Sve je bilo spremno da se kralj Dušan kruniše za cara pod vladarskim imenom Stefan Uroš IV, što se i desilo na Uskrs 1346. u Skoplju “blagoslovom rukom preosveštenog patrijarha Joanikija i preosveštenog patrijarha bugarskog Simeona, a i molitvama i blagoslovom svečanog sabora Svete Gore i svih igumana i staraca sabora svetogorskoga”.

Krunisanje Dušanovo bio je najvažniji događaj u srpskoj srednjevekovnoj istoriji. Srbija je tako izdignuta na nivo Bugarske i Vizantije, dva joj susedna carstva. Dušan je postao u”Hrista Boga blagoverni car”, a njegova žena Jelena “blagoverna i hristoljubiva carica carstva i avgusta”. Njihov sin Uroš dobija titulu kralja.

Blagodet ili prokletstvo planine Venčac

Камен који је миниран и ископан у срцу Шумадије на планини Венчац, украсио је зидове Француске амбасаде у Београду.

Планинаре који се попну на ову планину, уместо камена на коме пише да се налазе на 658 м.н.в. дочекаће провалија од 50-так метара, тако да се на овој планини уместо врха налази рупа.

Од 1885. па све до 2013. године на планини Венчац постојао је само један каменолом чија се експлоатација строго надгледала, од 2013. године па до данас, 1/3 планине Венчац у потпуности је нестала и на њој више нема квалитетног камена нити за једну једину надгробну плочу.

Слободно можемо да кажемо да је још једна планина у Србији заувек уништена.

Камен "Бели Венчац", је изнедрио бројна уметничка дела најпознатијих вајара са свих континената.

У парку Буковичка бања у Аранђеловцу налазе се 74 камене скулптуре од камена са планине Венчац, што овај парк чини највећом отвореном изложбом скулптура у овом делу Европе.

Приватни бизнисмени су овај квалитетан архитектонски камен продали страним фирмама или су га поделили амбасадама западних земаља плаћајући тако неке старе дугове.

Није ни чудо да је камена нестало када је овај најквалитетнији мермер дробљен и са њим је насипана подлога за ауто-путеве који су рађени у међувремену, а ради се о цифрама од неколико хиљада камиона.

Након силног минирања камена, мештани су по шуми почели налазити кости и лобање.

Са врхом планине Венчац у ваздух су отишле и 22 Римске гробнице људи који су на овој планини живели између 4. и 6. века.

Када из Београда ауто-путем кренемо према Прешеву, требамо знати да се преко Римских костију возимо 200 на сат.

Чак су и стари Римљани били пажљивији од нас па су са ове планине воловским колима одвозили само по један камен како би украсили своје дворове у Виминацијуму.

Странцима је српски "Бели Венчац" одувек био примамљив, многе понуде да га прода имао је и Милош Савчић, родом из Свилајинца који је као двадесетогодишњак 1885. године у Минхену завршио високу Техничку школу као изузетан студент.

Након тога му нуде посао на железницама Немачке, где је већину данашњих пруга у Баварској он пројектовао као "експерт за кривине."

Две године касније добија позив од Гистава Ајфела да заједно граде чувени торањ у Паризу.

Гистав нуди Милошу да се као млади архитекта прослави радећи на највећој 

грађевини на свету, али заузврат тражи одређене услуге, између осталог и огромне количине камена "Бели Венчац", које би он искористио у неким будућим грађевинским подухватима.

Милош одбија ову примамљиву понуду и враћа се у родну Србију.

Након служења војног рока у Београду оснива инжењерско-архитектонску фирму и пројектује многе привредне објекте, стамбене и пословне зграде и виле.

Када је први у Србији кренуо да гради зграде са армираним бетоном, обим његовог посла креће вртоглаво да се шири.

У то време у Србији је главна привредна грана била извоз свиња у Аустрију, али 1895. године креће царински рат између ове две земље где Аустријанци ударају Србији ембарго.

Милош тада гради "БИМ Славију", прву велику кланицу у Србији по најсавременијим светским стандардима и прерађено свињско месо креће да извози широм Европе.

Прву парну стругару у Београду изградио је 1902. године, након чега је купио шуму на планини Тари и кренуо да сече најстарија дрва у најзабаченијим одјелима.

Када су му рекли да је луд и питали га зашто не сече квалитетнија и приступачнија дрва, његов одговор је био да се прво секу она старија и болесна, а на питање како ће их експлоатисати, он је рекао "Врло једноставно, напаравићу жичару", а они помислише да је још луђи.

И заиста направи Милош жичару и то без мотора, само је користила гравитациону силу и са 1.000 м.н.в. трупце тешке по 14 тона као чачкалице сносила до Дрине.

Тако Србија након свиња крену извозити и грађу.

1904. године Милош оснива Прометну банку а првих 300 акција купује лично краљ Петар I Карађорђевић.

Затим постаје сувласник Аграрне, Врачарске и Извозне банке, као и власник првог осигуравајућег друштва у Србији.

1906. године оснива Бродарско транспортно предузеће које ће касније имати 28 бродова који су вадили шљунак из Саве и Дунава.

Фирма је поседовала и 53 камиона чиме је убрзан његов план да се Србија гради на властитом песку.

Водио је изградњу железница у Србији а 1913. године изградио је пругу Ниш-Књажевац са 39 тунела и 20 мостова.

Први је радио системе на којима возови до пола тунела иду узбрдо а од пола низбрдо.

Пројекат ове његове пруге у потпуности је преписан 40 година касније и искориштен за градњу пруге Београд-Бар.

Две године након изградње пруге покреће градњу фабрике вагона "14. Октобар."

1920. године обнавља Рибарску бању код Крушевца где се бесплатно лече инвалиди из Првог светског рата.

1926. године модернизује фабрику цемента у Беочину и постаје већински акционар железаре "Сартид" у Смедереву.

У међувремену је закупио 250 рудних поља у Србији међу којима је био и рудник Трепча.

4.000 рудара који су радили у његовим рудницима имали су право на бесплатно здравство, школовање деце, огрев, струју, земљиште и кућу направљену из темеља.

А по изласку из рудника имали су кабине са топлим и хладним тушем, што је за то време био појам.

1928. године постаје народни посланик и Министар грађевине.

Годину дана касније, краљ га лично поставља за градоначелника Београда.

На тој позицији затиче велике дугове од неповољних кредита које је град раније узео, а Милош властитим средствима исплаћује цео дуг града Београда.

Креће да гради београдски водовод и канализацију, али за разлику од данашњих цеви које видимо како се понашају након сваке кише, у његове одводне цеви се силазило степеницама и могао је да се паркира аутобус.

Тридесетих година купује винограде поред Београда и започиње изградњу вила у данас елитном београдском насељу Дедиње.

1940. године отвара своју последњу фабрику, фабрику лима у Земуну, а у марту следеће године имао је ту срећу да умре.

Свакако срећу јер само месец дана касније креће бомбардовање и разарање његовог Београда и Србије.

У његовој вили на Дедињу за време Другог светског рата борави немачки генерал Александер Лер, кога знамо из "Отписаних."

Нова власт након '45. године одузима сву његову имовину а породицу му бришу из свих докумената.

Генерала Лера стрељају а у његову вилу на Дедињу се усељава ни мање ни више него сам Тито.

Тито руши помоћне објекте и на том месту гради "Кућу цвећа" у којој ће касније и бити сахрањен.

Прича о најмоћнијој српској предратној породици, за време комунизма била је строго забрањена.

Данас једна мала улица на Савском венцу носи име Милоша Савчића.

Ипак мало који пролазник зна о коме се ради, скоро нико.

Милош Савчић је на врхунцу свог предузетништва, веровали или не запошљавао преко 50.000 радника.

Данас, век касније, ретке су и највеће Светске компаније које се могу похвалити овим бројем радника.

Поређења ради, један од највећих привредних друштава у Србији "Делта холдинг", данас запошљава око 4.000 радника.

Богатство Милоша Савчића процењено је у данашњој вредности на 18 милијарди евра.

Био је у ТОП 10 најбогатијих људи на свету тога доба, и најбогатији Србин свих времена.

У свим својим подухватима доказао је оправданост вере у домаће стручњаке, зато овакви људи у Србији више не смеју да постоје...

Иза себе је оставио ћерку и 4 сина.

Живи потомци породице Савчић данас пред судовима у Србији воде чак 293 судска поступка за поврат имовине.

Између осталог, већина Дедиња и скоро све зграде са непарним бројевима у Кнез Михаиловој улици су њихове.

Човек који је на врхунцу своје моћи могао цела природна богатства Србије да извезе из земље и тиме своје богатство учини још већим, он је ипак и тад пазио које дрво ће да посече.

Планина Венчац је доказ да после ових данас, неће остати ни камен на камену...

Пише: Деан РС

Hrvatski istoričar: Da li su Nemanjići dobili krunu od pape?

Carstvo Nemanjića nije nastalo ni od kakvih papinih laskanja i kruna, nego u borbi i krvi. Vatikan nikad Srbima nije slao krune, nego križare i inkviziciju. Da je bilo do pape, Srbije ne bi bilo. Tu priču o papi koji Stefanu Prvovenčanom šalje krunu forsira provatikanska struja unutar Pravoslavne crkve i povjesničari koji su povijest učili iz udžbenika naših neprijatelja. Njihovi izgovori podsjećaju na Jehovine svjedoke koji kažu: “Ako je Isus bio sektaš, onda sam i ja.”, odnosno: “Ako su Stefan Prvovenčani i sveti Sava ekumenisti, onda sam i ja.” Ali, niti je Isus bio sektaš i maltretirao ljude po kućama, niti su se Nemanjići klanjali pred papom.

O krunisanju Stefana Provovenčanog nema nikakvih izvora iz tog vremena osim njegovog pisma iz 1220. u kojem se papi već obraća kao kralj i u kojem ne traži krunu već potvrdu krune. Da je papa Honorije III stvarno krunisao Stefana, o tome bi postojala opširna dokumentacija u vatikanskoj arhivi, a ona ne postoji.  Kasniji izvori poput ideološki obojenog i mnogo puta prepravljanog Tome Arhiđakona su kontradiktorni i ne donose nikakve pouzdane informacije o samom događaju, ne pišu ni kad se desilo navodno krunisanje, ni gdje, ni tko je bio papski legat.

Pismo Stefana Prvovenčanog papi Honoriju III nije dokaz krunisanja, već pokazuje kako su vladari Srbije morali balansirati između imperijalnih ambicija raspadajuće Romejskog carstva (Bizanta) i Mađara koje je papa dovukao na Balkan obećavajući im srpsku krunu. Naravno da im nije odgovarao sukob sa Vatikanom i da su pokušavali sa papom održavati korektne diplomatske odnose, iako su bili svijesni skrivenih namjera Vatikana. Nemanjići nisu podizali stotine katoličkih crkava i manastira, nego pravoslavnih, nisu se odricali prestolja i odlazili u katoličke monahe, nego pravoslavne. Sve što je Stafan Prvovenčani mislio o papi, uniji i ekumenizmu rekao je na Žičkom saboru gdje su on i srpsko plemstvo predvođeni Svetim Savom osudili “latinsku jeres”.

AMERIČKI NOVINAR OBJAVIO SAKRIVENI IZVEŠTAJ UN! BOMBARDOVANJE SRBIJE IMA UŽASNE POSLEDICE! To je nezapamćen ratni zločin...

Ujedinjene nacije saopštile su 5. januara 2001. godine da su "pronađeni dokazi o radioaktivnosti na osam od 11 testiranih područja na Kosmetu"

---

Nekadašnji američki diplomata Ričard Holbruk nazivao je put između Kijeva i Kline na Kosovu i Metohiji "najopasnijom saobraćajnicom na svetu".

To je bilo devedesetih godina prošlog veka, kada su se na tom području vodile žestoke borbe između srpskih i terorističkih albanskih snaga.

NATO je 1999. godine danima bombardovao Srbiju, između ostalog i uranijumskim projektilima.

Gađajući srpske odbrambene položaje, NATO je upotrebljavao i municiju sa osiromašenim uranijumom.

UN su sakrile od javnosti izveštaj u kojem se navodi da je NATO tokom bombardovanja bacio na Kosovo i Metohiju oko 10 tona osiromašenog uranijuma.

Taj izveštaj sastavio je šef Misije za prostorni program UN Bakarija Kante.

Izveštaj objašnjava da su NATO snage izvršile bombardovanje u vreme setve, a osiromašeni uranijum je uticao na kvalitet vazduha, zemlje i vode, što je izazvalo posledice u lancu ishrane.

Zbog toga su buduće generacije izložene povećanju broja obolelih od raka i leukemije, pobačaja i deformacija novorođenih beba.

Deo izveštaja šefa komisije UN Bakarije Kantea iz 1999. godine o užasnim posledicama bombardovanja Srbije nikada nije zvanično objavljen.

Delovi tog izveštaja su, ipak, dospeli u javnost zahvaljujući nezavisnom američkom novinaru Robertu Džejmsu Parsonsu.

- Svaki važniji cilj u Srbiji tokom NATO bombardovanja 1999. godine gađan je različitom vrstom oružja. Jedan od najviših zvaničnika UNEP-a /Program UN za životnu sredinu, čiji su stručnjaci istraživali posledice bombardovanja/ potvrdio mi je to. Oni su, zapravo, testirali oružje na civilnom stanovništvu. To je nezapamćen ratni zločin - naveo je Robert Džejms Parsons, novinar koji je objavio tajni izveštaj UN o posledicama NATO bombardovanja SR Jugoslavije.

Fotoilustracija

Nezavisni novinar, čiji su tekstovi o NATO agresiji objavljeni u nekoliko švajcarskih dnevnika, kao i francuskom Mondu, kaže da je to bila prva u nizu "humanitarnih" intervencija koje su dovele do stravičnih stradanja, poput one koja je razorila Libiju.

Parsons je zapanjen što su se SAD i NATO odlučili da jedan narod usred Evrope zaspu bombama sa osiromašenim uranijumom.

On tvrdi da je u to vrijeme sprovedena strašna kampanja u medijima da bi se sakrile katastrofalne posledice bombardovanja i opravdao napad na Jugoslaviju.

- Tim UNEP-a je, dok je još trajalo bombardovanje, sastavio preliminarni izveštaj o humanitarnoj katastrofi koji je izazvalo bombardovanje osiromašenim uranijumom, ali taj izveštaj nikada nije zvanično objavljen. Kada sam ga ja objavio u novinama i sam sam trpeo velike pritiske zbog toga. U to vrijeme još je bilo živo sećanje na posledice koje su američki vojnici trpeli zbog korišćenja uranijumske municije u Zalivskom ratu. NATO ni po koju cenu nije hteo da dozvoli da se govori o osiromašenom uranijumu u Evropi - objašnjavao je Parsons.

NATO je, prema Parsonsovim rečima, pokušao da spreči UN da posle rata pošalju tim istraživača u Srbiju. Na kraju, napravljen je kompromis - ekipa UN je došla u Srbiju, ali nigde nisu išli bez pratnje vojnika NATO-a.

Vodili su ih isključivo na mesta na kojima nije korišćena uranijumska municija ili na lokacije koje su prije toga očistili.

- Izveštaj koji je posle toga sastavljen je besmislen. Zapadni mediji se tim problemom gotovo uopšte nisu bavili. Iz nekog razloga, jednostavno su slušali ono što je portparol NATO-a Džejmi Šej govorio - navodio je Parsons.

Međutim, kod službenika i vojnika koji su posle bombardovanja poslati na Kosovo i Metohiju svest o opasnosti od radijacije izazvane rasejanim uranijumom i te kako je postojala.

Parsons navodi primer holandskih vojnika koji su upozoreni da na Kosovu i Metohiji ne jedu ništa van vojnih baza u kojima je služena uvezena hrana.

Frederik Barton, zamenik visokog komesara UN za izbeglice, tražio je od Svetske zdravstvene organizacije da uradi studiju o uticaju uranijumske municije. Ta studija nikada nije završena jer je Međunarodna agencija za atomsku energiju iskoristila svoje pravo da to zaustavi.

Ipak, jedan ruski profesor iz Svetske zdravstvene organizacije dao je nezavršen izveštaj Bartonu.

Posle toga, Barton je tražio da se na Kosovo i Metohiju ne šalju trudnice, kao i da se uvede pravilo da na to područje niko ne može da bude poslat ako ne želi.

Barton je nakon toga ostao bez posla iako je već bio smatran naslednikom Sadako Ogate na čelu Komesarijata. 

HRVATSKI ISTORIČAR, GORAN ŠARIĆ: OD SRBA POTEKLI SVI SLOVENI

Američki naučnik ruskog porekla Anatalij Kljosov, biohemijskom analizom ( gena R1A1)   koji je najčešći u dinaridskom području Balkana je zaključio  da su od Srba potekli svi današnji Sloveni, ali i većina naroda Evrope. Njegovo mišljenje nije usamljeno. Dele ga i mladi istoričari I Goran Šarić, istoričar iz Rijeke koji redovo potresa Balkan.  

–Nije haplogrupa R1a najčešća na Balkanu, nego I2a. R1a je najčešća kod svih ostalih Slovena, kod nas na Balkanu je druga po zastupljenosti, a prva je I2a. Ostali Sloveni je imaju najviše, prva po zastupljenosti R1a, a druga I2a. Gde god imamo te dve haplogrupe tu su Sloveni i nigde gde nema te dve haplogrupe ne postoji ni Sloveni. Po svemu sudeći, davno u prošlosti nosioci tih gena su se susreli, verovatno baš na Dunavu i stvorili protoslovene iz kojih će se milenijima kasnije razviti svi slovenski narodi. Slovensko poreklo imaju Mađari i Rumuni, delimično i istočni Nemci i do trećine stanovnika severne Albanije. Ostali evropski narodi ne potiču od Slovena. Sloveni jesu bili Indijanci Evrope, ali su doživeli nekoliko genocida od strane predaka današnjih zapadnjaka, još od vremena Bakrenog doba. U samo jednom od tih genocida, muška populacija Evrope smanjena je 12 puta. Danas u zapadnoj Evropi potomci praslavena postoje u zanemarivim procentima.

O Šta se po vama događalo pre 7. veka na Balkanu, pre svega oko plodnog Dunava?

– Ono što se na Balkanu događalo pre 7. veka je razlog zašto je izmišljena laž o doseljavanju Slovena. Balkan je od praistorije bio centar sveta, “Catena Mundi”. Ovdje se razvila prva evropska, a možda i svetska civilizacija, sa prvom obradom metala i prvim pismom na svetu. Civilizacija koja je čovečanstvu podarila tehnologiju i kulturu. Jer dok su preci zapadnjaka živeli na drvetu, mi smo na Balkanu imali civilizaciju. Nakon nje cvetala je megalitska ilirska kultura za koju hrvatski arheolozi dr sc. Dinko Radić i dr Igor Borzić tvrde da je bila superiorna grčkoj kulturi. Ovde je rođeno 19 rimskih careva, među njima i najveći carevi poput Dioklecijana i Konstantina. Sremska Mitrovica je bila glavni grad Rimskog Carstva sa najvećim hipodromom, a verovatno i koloseumom izvan Rima. U Sisku je bila najveća kovnica novca Rimskog carstva, a sveti Jeronim, autor današnje standardne verzije Biblije, bio je Dalmatinac. Ako smo se mi zaista doselili u 7. veku na Balkan, onda sa tom drevnom civilizacijom Vinče, sa ilirskim megalitskim gradovima, sa Aleksandrom Makedonskim, Tračaninim Spartakom i 19 careva Rima –  nemamo ništa. Onda smo došljaci na tuđoj zemlji i ona nam može biti oduzeta. Zato su bečki đaci  doneli laž o tome kako su se Sloveni doselili u naše institucije, a danas se te laži grozničavo drže autošovinisti i prozapadni korisni idioti. Ali što je na laži sagrađeno, istina će kad tad razvaliti.

O Da li znate ko su Srbi, ko su Hrvati?

– Srbi i Hrvati su narodi malih razlika. U srednjem veku to su bili sinonimi. Sve do Prvog svetskog rata postojali su domaći i strani autori koji su nas nazivali “Srbohrvati”. Ideologija hrvatstva kreirana je u kuhinji Beča i Vatikana i njezina glavna karakteristika je negiranje zajedničkog porekla i svake sličnosti sa Srbima. Tuđman je pričao o nekakvom “tisućljetnom snu o hrvatskoj državi”, a prava je istina da do bečkog agenta Josipa Franka krajem 19. stoleća, ni jedan jedini pisac, književnik, filozof, teolog, istoričar sa područja današnje Hrvatske nije spomenuo Hrvatsku kao državu, pa još samostalnu. Neki dalmatinski autori, među kojima i katolički sveštenici čak su zagovarali ujedinjenje sa Srbijom, Crnom Gorom i Bosnom, ali ne i sa Hrvatskom, a većina je pisala o ujedinjenju svih južnih Slovena u zajedničku državu. Današnje hrvatstvo zapravo je atavizam želje Vatikana za prozelitizmom i Beča za dominacijom.

  Još uvek nije definitivno utvrđeno poreklo naziva “Hrvat” i “Srbin”, ali je indikativno što ih još u najstarijim izvorima srećemo zajedno ili, kao iste, ili kao slične narode. Naziv “Hrvat” mogao je doći od ostatka Avara koji su se u 9. veku nakon što je Franačko carstvo uništilo njihovu državu naselili na područje severozapadne Dalmacije. Oni su prihvatili katoličku veru i bili polazišna tačka za vatikanske misionare. Naziv “Srbin” spominje se još kod antičkih autora. Nije jasno da li je došao sa nekom ratničkom kastom, kako se veruje za naziv “Hrvat” ili je postojao na Balkanu i pre dolaska Rimskog carstva što bi mogla potvrđivati antička imena ilirskih plemena poput Serda ili Sarda i Srdeata ili Sarbeata, kao i antički grad Serbinon koji je postojao negde u današnjoj Hrvatskoj ili Bosni. Te probleme će nadam se, rasvetiliti buduća istraživanja.

  Faust Vrančić, katolički sveštenik, lingvista, izumitelj, inženjer i istoričar, još 1595. godine objavio je svoj rečnik “Rječnik pet najuglednijih jezika Evrope (Dictionarium quinque nobilissimarum Europae linguarum, latinae, italicae, germanicae, dalmaticae et ungaricae)” sa 5411 reči na pet jezika. Vrančić piše: “ dalmatinski, hrvatski, srpski ili bosanski – jere sve ovo jedan jezik jest – ima riči i slova…koja se lahko izgovaraju.” Ako je jezik isti, onda je i narod isti.

 O Ko su prasloveni?

– Gledajući antropološki među Slovenima opažamo dva tipa. Mirne ratare koji su plavi, niži rastom, govore brže i u čijem govoru dominiraju glasovi “č”,”ž”,”š” i ratoborne stočare, koji su viši, crnokosi i pričaju sporije. U dalekoj prošlosti, po svemu sudeći, negde u vreme Lepenskog vira, pre desetak hiljada godina, te su se dve populacije prvi put srele i stopile u jednan etnos – protoslovene. Kod svih ostalih Slovena češći je antropološki tip ratara ili Panonca, a na Balkanu stočara ili Dinarca. Oni su na Dunavu razvili briljantnu civilizaciju koja se širila prema Alpima, Jadranu, Crnom moru, Solunu, Pragu, Dnjerpu i Dnjestru. To vreme je opisano u mnogim legendama kao zlatno doba čovečanstva, a arheološka istraživanja pokazuju da je Dunavska civilizacija dve hiljade godina živela bez rata i sukoba u savršenom skladu i bez socijalnih razlika. Tu su civilizaciju uništili preci današnjih zapadnjaka koji su prvo pristizali u manjim skupinama koristeći tadicionalnu gostoljubivost Slovena. Kada su dostigli dovoljnu brojnost, iskoristili su tadašnje katastrofične dogagađaje, preoteli drevnim Slovenima metal i od njega izradili oružije. Mnogi Vinčanci odbijali su čak i da se brane, pa su u smrt otišli mirno. Mi smo potomci onih koji su ipak uzeli oružije u svoje ruke, kada su na to bili prisiljeni.

Na način kako su istrebili staru Evropu i Vinču, zapadnjaci su kasnije vršili genocide od Kanarskih otoka gdje su pobili sve Gunače, Australije i Aboridžina do Indije, a u obe Amerike ubili su između 20 i 100 miliona Indijanaca. U tome su se posebno istakli Britanci koji imaju najviši procenat tog sa pravom ga možemo nazvati “genocidnog haplotipa” R1b čiji su nosioci uništili Vinču. I onda nam zapadna agentura priča kako je tamo bolji standard. Pa, normalno da je bolji standar kad su imali kolonije i pokrali blago čitavog svijeta. Britanci su čak ukrali i dva kontinteta od njihovih starosedelaca, što je krađa neviđenih razmera.

Високи Дечани крију тајну српске историје: Kо је мистериозна принцеза са фреске

У манастиру Високи Дечани налази се фреска која годинама задаје муке историчарима. На њој су приказани царица Јелена, њен син — млади царевић Урош и још једна непозната фигура, виша и, по свему судећи, старија од Уроша, али свакако још млада.

Непозната особа једина на глави нема венац, а натпис поред ње је у целости уништен, па ју је немогуће идентификовати.

Званична историја забележила је да је најпознатији српски средњовековни владар, цар Душан имао само једно дете — сина Уроша који га је наследио, али који није успео да сачува очеву велику државу која се убрзо после Душанове смрти распала. У народу је остао упамћен као Урош Нејаки. Дуг низ српских владара из династије Немањић са њим се прекинуо.

Ипак, једна фреска у манастиру Високи Дечани можда крије једну другачију верзију историје, пише „Историјски забавник“, постављајући питање да ли је могуће да је Душан Силни имао још једно дете.

Мистериозна фигура са фреске
Чињеница да је осликана поред царице и царевића говори о њеном високом пореклу. Други доказ је одело украшено двоглавим орловима, симболом Немањића. Сматра се да је фреска настала пре јесени 1343. године.

Поједини историчари верују да је мистериозна фигура заправо принцеза — изгубљена ћерка цара Душана. Ако је постојала, звала се Теодора, исто као Душанова мајка.

Међутим, има и оних који поричу ову тврдњу.

„Према нашој историјографији та друга фигура поред Уроша је Симеон Синиша, полубрат цара Душана. Ипак, ово не одговара ономе што је приказано на фресци. Разлика у годинама између Уроша и Симеона Синише је велика, око 12 или 13 година. Урош је рођен 1337. а Симеон Синиша 1326. Kада се гледа та фреска, разлика у старости између фигура је много мања“, објашњава Александар Тешић, књижевник и аутор серијала о Милошу Обилићу у коме се као један од ликова помиње управо Теодора, Урошева старија сестра и прво дете цара Душана.

Тешић истиче да његова књижевна Теодора није фиктивни лик. Осим фреске, кључан доказ му представља и запис Нићифора Григора, угледног византијског историчара чија се дела и записи сматрају веома квалитетним штивом за проучавање историје, а који помиње ћерку цара Душана. На све то, Григор је био савременик српског цара.

Kо је била Теодора и каква је била њена судбина?
Нићифор Григора у свом делу „Ромејска историја“ детаљно описује епизоду покушаја удаје ћерке цара Душана за једног од синова турског султана Орхана 1351. године. Њему је упућено српско посланство са предлогом о родбинском повезивању, а султан је, према Григору „примивши радосно ово посланство, послао и потврду уговора као и посланике да потврде брак“.

На овај начин, Душан би обезбедио бар привремен мир са Турцима.

„Цареву ћерку Нићифор није споменуо тек узгред. Он је описао цео догађај и не видим зашто би га измислио. У то време Душан је био у сукобу са Јованом Kантакузином, византијским регентом. Онда се Јован уплашио да ће му Душан преотети савезништво са Турцима јер је удаја значила савезништво. Тако је Kантакузин послао војску да пресретне турско посланство и побио их, чиме је овај покушај повезивања пропао“, указује Александар Тешић.

Тешић наводи да постоји могућност да су ови преговори настављени и да су крунисани склапањем брака између Душанове ћерке и самог султана Орхана.

Цар Душан изненада је умро 1355. а 1361. иста судбина је задесила и султана Орхана. Теодори се, негде међу многобројним женама „куће суза“ где су упућиване жене и наложнице старог султана, тада губи траг.

Мистерију представља чињеница да остали историјски списи принцезу Теодору не помињу.

СТРОГА ТАЈНА: Познате личности из СФРЈ који су били у четницима

Многе познате личности у бившој СФРЈ које су проносили славу комунистичке Југославије били су припадници четничког покрета и Дражини саборци или његови омладинци. Изненадићете се ко је све био у четницимa.

Наиме, многе познате личности биле су припадници четничког покрета на челу с Дражом а међу њима су и кошаркашка легенда Бора Станковић, глумац Мија Алексић, прва Звездина звијезда Рајко Митић, али и чувени кошаркашки стручњак Александар Николић, сценариста Новак Новак и многи други.

Самарџић пише да је у јесен 1943. године, послије капитулације Италије, дошло до великог прилива интелектуалаца у партизански покрет – они се томе нису обрадовали, напротив, тврди овај хисторичар.

Послијератном погрому избјегао је студент Александар Аца Николић, омладинац Штаба 501. Он ће постати један од главних твораца југословенског кошаркашког чуда и вјероватно најуспјешнији репрезентативни тренер свог доба. Под његовим вођством освојене су прве медаље на европским и свјетским првенствима шездесетих година.

Још једна кошаркашка легенда, тада студент ветерине, Борислав Бора Станковић, био је београдски равногорски илегалац. Према непровереним информацијама, његовог оца су убили комунисти.

Илегалац је био и један од најчувенијих послијератних фудбалера – Рајко Митић. Он је био командант бригаде београдских равногорских илегалаца. Спасао се захваљујући фудбалу, а својим преживјелим саборцима дијелио је на стотине бесплатних улазница за утакмице “Црвене звезде”.

Један од најпопуларнијих послератних глумаца Мија Алексић прољеће и љето 1944. године провео је на Гледићким планинама, на курсевима за равногорску омладину.

Чувена глумица из шездесетих година Бранка Митић током рата је била члан Женске равногорске организације санитета (ЖРОС) Делиградског корпуса. Председница ЖРОС-а и Југословенске равногорске омладине Делиградског корпуса, Даница Ивковић, ћерка др Ивковића из Алексинца, стријељана је од комуниста 26. новембра 1944. на Бубњу код Ниша.

Глумац Љубиша Бачић био је у пропагандној секцији Чегарског корпуса, која је организовала скечеве и приредбе. У тој секцији налазио се и потоњи чувени глумац Мића Татић, као и још један Нишлија, ништа мање чувени глумац, Живојин Жика Миленковић. Жикин отац Александар, радник Нишке железничке радионице, био је припадник Дражине железничке организације.

Новак Новак (Новаковић), чији је отац, свештеник Јеша Новаковић, посље рата стријељан у Kрушевцу, дао је Драгутину Добричанину улогу Васе С. Тајчића у култној серији „Позориште у кући”. Kроз тај лик је, колико је то било могуће у оно доба, приказана грађанска класа, коју су уништили комунисти.

– За разлику од осталих бораца, сељака и радника, љекари су, опћенито узевши, као интелектуалци и већ формирани људи теже приступачни преваспитавању у духу народноослободилачке борбе – писао је шеф санитета Врховног штаба, др Гојко Николиш.

Зато је тражио “највишу будност“ према тим љекарима, док је “главно упориште“ медицинске службе и даље било “болничарско особље које је у току ове двогодишње борбе вишеструко доказало своју оданост циљевима НО борбе”.

У то доба, 30. новембра 1943. године, Четврта црногорска бригада је овако извјештавала о разлозима стријељања једног дезертера из 6. црногорске бригаде:

“Ми смо судили овом бјегунцу 6. бригаде зато што је био врло опасан тип (интелектуалац) који је ишао код четника…“

Масовним ликвидацијама, нарочито посље “ослобођења“, српски народ је тешко осакаћен, што се најбоље уочава по каснијим успјесима Дражиних људи који су преживјели то “вријеме смрти“.

Тако, Дражин поручник Милисав Шурбатовић у Америци постаје шеф инжењерске екипе пројекта “Аполо 11″. У пројект је, иначе, било укључено још пет српских емиграната. Милорад Драшковић из Београда, шеф Штаба 501 Југословенске равногорске омладине, постао је професор на Стенфорду и директор Архива Хуверовог института.

Још један омладинац из Штаба 501, Димитрије Ђорђевић из Београда, био је редовни професор Kалифорнијског универзитета и гостујући професор на многим универзитетима, укључујући и Kембриџ. Био је члан Америчког историјског друштва и низа других научних установа. Kао и Драшковић, аутор је више научних радова, а његов опис Матхаузена – у који је допао као Дражин четник – спада у најбоље описе овог концентрационог логора.

Оно што су Драшковић и Ђорђевић били у Америци, у Француској је био Бранислав Страњаковић,рођени Ужичанин, Дражин београдски илегалац. Страњаковић је докторирао у Женеви, на теми “Лењин и Трећа интернационала“. Kао свјетски експерт за комунизам, после смрти Бориса Суварина уређивао је часопис “Исток-Запад“, у Паризу. Објавио је више књига, а заједно са Милорадом Драшковићем и „Биографски речник Kоминтерне“.

Александар Ђокић “Ћоса“ из Сибнице под Kосмајем, београдски студент, омладинац Штаба 501, завршио је два факултета у Женеви, постао доктор наука и познати научник у Швајцарској.

Пуковник Живан Kнежевић из Београда, шеф Војног кабинета у влади Слободана Јовановића, постао је амерички официр и, уз Дражу, једини Србин носилац највећег америчког одликовања намјењеног странцима – Легије заслужних.

Шеф београдских илегалаца, потпуковник Жарко Тодоровић “Валтер“ из Београда, посље изласка из Матхаузена 1945. постаће пуковник Легије странаца, а по завршетку војне каријере високи чиновник француске владе.

Још један четнички официр постао је амерички универзитетски професор: капетан Петар Бубрешко, ратни командант Требињског среза, шеф пропаганде Требињског корпуса и уредник листа „Глас Kосова“. Бубрешко је дипломирао француску књижевност на Сорбони, прије рата је био професор француског језика у Требињској гимназији, а посље рата на Тексашком универзитету. Познавао је Јована Дучића, а 1951, уз помоћ бившег министра Јована Ђоновића, управо он објављује три до тада непозната дијела великог песника: “Стаза поред пута“, “Моји сапутници“ и “Јутра са Леутара“.

Низ оних који су некако измакли џелатима, иако нису емигрирали, почињемо с капетаном др Немањом Вурдељом из санитета Дражине Врховне команде. Он је постао утемељивач неурологије и психијатрије у Војводини. Био је оснивач Kатедре за неурологију, психијатрију и медицинску психологију на Универзитету у Новом Саду. Преминуо је 2004, у 97. години живота.

Рат су преживјела и два чувена Дражина илегалца из Словеније: Леон Штукељ, најуспешнији спортиста у историји Словеније и Александар Бајт, који ће постати најпознатији словеначки економиста.