Камен који је миниран и ископан у срцу Шумадије на планини Венчац, украсио је зидове Француске амбасаде у Београду.
Планинаре који се попну на ову планину, уместо камена на коме пише да се налазе на 658 м.н.в. дочекаће провалија од 50-так метара, тако да се на овој планини уместо врха налази рупа.
Од 1885. па све до 2013. године на планини Венчац постојао је само један каменолом чија се експлоатација строго надгледала, од 2013. године па до данас, 1/3 планине Венчац у потпуности је нестала и на њој више нема квалитетног камена нити за једну једину надгробну плочу.
Слободно можемо да кажемо да је још једна планина у Србији заувек уништена.
Камен "Бели Венчац", је изнедрио бројна уметничка дела најпознатијих вајара са свих континената.
У парку Буковичка бања у Аранђеловцу налазе се 74 камене скулптуре од камена са планине Венчац, што овај парк чини највећом отвореном изложбом скулптура у овом делу Европе.
Приватни бизнисмени су овај квалитетан архитектонски камен продали страним фирмама или су га поделили амбасадама западних земаља плаћајући тако неке старе дугове.
Није ни чудо да је камена нестало када је овај најквалитетнији мермер дробљен и са њим је насипана подлога за ауто-путеве који су рађени у међувремену, а ради се о цифрама од неколико хиљада камиона.
Након силног минирања камена, мештани су по шуми почели налазити кости и лобање.
Са врхом планине Венчац у ваздух су отишле и 22 Римске гробнице људи који су на овој планини живели између 4. и 6. века.
Када из Београда ауто-путем кренемо према Прешеву, требамо знати да се преко Римских костију возимо 200 на сат.
Чак су и стари Римљани били пажљивији од нас па су са ове планине воловским колима одвозили само по један камен како би украсили своје дворове у Виминацијуму.
Странцима је српски "Бели Венчац" одувек био примамљив, многе понуде да га прода имао је и Милош Савчић, родом из Свилајинца који је као двадесетогодишњак 1885. године у Минхену завршио високу Техничку школу као изузетан студент.
Након тога му нуде посао на железницама Немачке, где је већину данашњих пруга у Баварској он пројектовао као "експерт за кривине."
Две године касније добија позив од Гистава Ајфела да заједно граде чувени торањ у Паризу.
Гистав нуди Милошу да се као млади архитекта прослави радећи на највећој
грађевини на свету, али заузврат тражи одређене услуге, између осталог и огромне количине камена "Бели Венчац", које би он искористио у неким будућим грађевинским подухватима.
Милош одбија ову примамљиву понуду и враћа се у родну Србију.
Након служења војног рока у Београду оснива инжењерско-архитектонску фирму и пројектује многе привредне објекте, стамбене и пословне зграде и виле.
Када је први у Србији кренуо да гради зграде са армираним бетоном, обим његовог посла креће вртоглаво да се шири.
У то време у Србији је главна привредна грана била извоз свиња у Аустрију, али 1895. године креће царински рат између ове две земље где Аустријанци ударају Србији ембарго.
Милош тада гради "БИМ Славију", прву велику кланицу у Србији по најсавременијим светским стандардима и прерађено свињско месо креће да извози широм Европе.
Прву парну стругару у Београду изградио је 1902. године, након чега је купио шуму на планини Тари и кренуо да сече најстарија дрва у најзабаченијим одјелима.
Када су му рекли да је луд и питали га зашто не сече квалитетнија и приступачнија дрва, његов одговор је био да се прво секу она старија и болесна, а на питање како ће их експлоатисати, он је рекао "Врло једноставно, напаравићу жичару", а они помислише да је још луђи.
И заиста направи Милош жичару и то без мотора, само је користила гравитациону силу и са 1.000 м.н.в. трупце тешке по 14 тона као чачкалице сносила до Дрине.
Тако Србија након свиња крену извозити и грађу.
1904. године Милош оснива Прометну банку а првих 300 акција купује лично краљ Петар I Карађорђевић.
Затим постаје сувласник Аграрне, Врачарске и Извозне банке, као и власник првог осигуравајућег друштва у Србији.
1906. године оснива Бродарско транспортно предузеће које ће касније имати 28 бродова који су вадили шљунак из Саве и Дунава.
Фирма је поседовала и 53 камиона чиме је убрзан његов план да се Србија гради на властитом песку.
Водио је изградњу железница у Србији а 1913. године изградио је пругу Ниш-Књажевац са 39 тунела и 20 мостова.
Први је радио системе на којима возови до пола тунела иду узбрдо а од пола низбрдо.
Пројекат ове његове пруге у потпуности је преписан 40 година касније и искориштен за градњу пруге Београд-Бар.
Две године након изградње пруге покреће градњу фабрике вагона "14. Октобар."
1920. године обнавља Рибарску бању код Крушевца где се бесплатно лече инвалиди из Првог светског рата.
1926. године модернизује фабрику цемента у Беочину и постаје већински акционар железаре "Сартид" у Смедереву.
У међувремену је закупио 250 рудних поља у Србији међу којима је био и рудник Трепча.
4.000 рудара који су радили у његовим рудницима имали су право на бесплатно здравство, школовање деце, огрев, струју, земљиште и кућу направљену из темеља.
А по изласку из рудника имали су кабине са топлим и хладним тушем, што је за то време био појам.
1928. године постаје народни посланик и Министар грађевине.
Годину дана касније, краљ га лично поставља за градоначелника Београда.
На тој позицији затиче велике дугове од неповољних кредита које је град раније узео, а Милош властитим средствима исплаћује цео дуг града Београда.
Креће да гради београдски водовод и канализацију, али за разлику од данашњих цеви које видимо како се понашају након сваке кише, у његове одводне цеви се силазило степеницама и могао је да се паркира аутобус.
Тридесетих година купује винограде поред Београда и започиње изградњу вила у данас елитном београдском насељу Дедиње.
1940. године отвара своју последњу фабрику, фабрику лима у Земуну, а у марту следеће године имао је ту срећу да умре.
Свакако срећу јер само месец дана касније креће бомбардовање и разарање његовог Београда и Србије.
У његовој вили на Дедињу за време Другог светског рата борави немачки генерал Александер Лер, кога знамо из "Отписаних."
Нова власт након '45. године одузима сву његову имовину а породицу му бришу из свих докумената.
Генерала Лера стрељају а у његову вилу на Дедињу се усељава ни мање ни више него сам Тито.
Тито руши помоћне објекте и на том месту гради "Кућу цвећа" у којој ће касније и бити сахрањен.
Прича о најмоћнијој српској предратној породици, за време комунизма била је строго забрањена.
Данас једна мала улица на Савском венцу носи име Милоша Савчића.
Ипак мало који пролазник зна о коме се ради, скоро нико.
Милош Савчић је на врхунцу свог предузетништва, веровали или не запошљавао преко 50.000 радника.
Данас, век касније, ретке су и највеће Светске компаније које се могу похвалити овим бројем радника.
Поређења ради, један од највећих привредних друштава у Србији "Делта холдинг", данас запошљава око 4.000 радника.
Богатство Милоша Савчића процењено је у данашњој вредности на 18 милијарди евра.
Био је у ТОП 10 најбогатијих људи на свету тога доба, и најбогатији Србин свих времена.
У свим својим подухватима доказао је оправданост вере у домаће стручњаке, зато овакви људи у Србији више не смеју да постоје...
Иза себе је оставио ћерку и 4 сина.
Живи потомци породице Савчић данас пред судовима у Србији воде чак 293 судска поступка за поврат имовине.
Између осталог, већина Дедиња и скоро све зграде са непарним бројевима у Кнез Михаиловој улици су њихове.
Човек који је на врхунцу своје моћи могао цела природна богатства Србије да извезе из земље и тиме своје богатство учини још већим, он је ипак и тад пазио које дрво ће да посече.
Планина Венчац је доказ да после ових данас, неће остати ни камен на камену...
Пише: Деан РС
Нема коментара:
Постави коментар